U osam dana umrlo je devet meštana, koje mladih, koje starih, od bolesti koja je trajala samo 24 sata. Svi odreda izjavljivali su na samrtnoj postelji da im je, dok su su spavali, dolazio Blagojević, naslanjao se na njih i davio ih.. "i da zato sada moraju da umru"
Najpoznatija novinska agencija na svetu, Rojters, izvestila je danas da selo Kisiljevo kod Velikog Gradišta na Dunavu namerava da razvija turizam zasnovan na posetama grobu prvog zvaničnog vampira na svetu, koji je živeo i bio proboden posle smrti glogovim kocem baš u ovom selu!
Evo šta se u Kisiljevu dešavalo tada...
Prvi dokumentovani i zvanično, od vlasti i lekara potvrđen slučaj vampirizma, kažu hronike, desio se u Srbiji 1725. godine.
Tih godina, između Požarevačakog i Beogradskog mira, odnosno između 1718. i 1739. godine, i deo Srbije ispod Save I Dunava našao se u sastavu Austrijskog carstva. Između ostalih, taj je predah od turske vlasti imao za posledicu i birokratskii nemački pedantno vođenje arhiva, jer pre i posle toga mnogi su događaji zaboravljeni zbog osmanlisjke nonšalantnosti, ako su uopšte bili i primećeni kroz maglu hašiša i isparenja ružinog ulja...
Opis Srbije iz tog doba nimalo nije laskav: "Posle dugih i krvavih ratova zemlja je ostala pusta, a stanovnici podvljali i nezadovljni novim gospodarima.
Neuko sveštenstvo, zauzeto borbom protiv katoličkih misionara, stajalo je nemoćno pred nemoralom i sujeverjem svoje pastve.
Bigamija i višeženstvo predmet su mnogo brojnih optužaba od strane vlasti", kaže se u jednom izveštaju, i dodaje: "U to doba padaju i česti slučajevi vampirizma u narodu"!
O ovom poslednjem, bečki "Viener diarijum" i nemački "Fosiše cajtung", u leto 1725. godine štampali su, kao veliku senzaciju, izveštaj austrijskog administratora u Velikom Gradištu nadređenima u Beču. Deset nedelja ranije umro je u tamošnjem selu Kisiljevu neki Petar Plogojevic (Blagojević) i "sahranjen po rackom (srpskom) običaju", dakle zakopan.
Ali posle izvesnog vremena u osam dana umrlo je devet meštana, koje mladih, koje starih, od bolesti koja je trajala samo 24 sata. Svi odreda izjavljivali su na samrtnoj postelji da im je, dok su su spavali, dolazio Blagojević, naslanjao se na njih i davio ih.. "i da zato sada moraju da umru".
U Kisiljevu nastane strah, Blagojevićeva žena, posle jedne noći kad joj se umrli muž javio da je pita gde su mu opanci, pobegne kod svjih u drugo selo, a meštani reše da otvore grob. Obrate se austrijskom predstavniku vlasti za dozvolu (zvao se Frombald) ali on pokuša da ih odvrati, izgovarajući se da za to mora da traži saglasnost od Beča.
Kad mu Kiseljevčani kažu da će oni grob svakako, i bez njega, otvoriti, ili će se svi iseliti iz svojih kuća, carski provizor pristane, i sa seoskim popom, iza gomile se uputi na groblje gde je Blagojević deset nedelja ranije bio sahranjen.
U Beč je, "slavnoj administraciji", Frombald javio: "Prvo, nismo osetili ni najmanje zadah od ovog tela, niti iz njegovog groba, niti onaj opšti mrtvački miris. Telo, sem nosa koji je bio malo spljošten, ostalo je potpuno sveže ("ganz frisch").
Kosa, brada i nokti mesto već opalih izrasli su novi. Mesto stare kože koja je postala svetlobela, pojavljuje se nova sveža koža. Lice, noge i ruke i celo telo tako su sačuvani da nisu mogli bolji biti ni za života.
U njegovim ustima primetio sam sa najvećim iznenađenjem malo sveže krvi, koju je po opštem kazivanju i mišljenju isisao iz onih koje je umorio.
In summa, bile su sve indicije nađene koje takvi ljudi treba da imaju. Pošto smo ja i pop sve ovi videli, narod je u najvećoj hitnji zaoštrio jedan kolac i njime probio mrtvaca posred srca.
Pri ovom bodenju pojavla se sasvim sveža i crvena krv koja je potekla i na uši i na nos. Posle su, po običaju za ovakve slučajeve, spalili telo i pretvorili ga u pepeo".
U aprilu 1952. godine, akademik dr Tihomir Đorđević, komentarišući ove navode na sednici Odeljenja društvenih nauka SANU, primetiće: "Ja bih rekao da se iz cele sadržine ovog izveštaja vidi da nije sastavljen po onome što je sreski starešina video, več po verovanju seljaka i po njihovom kazivanju."
Izgleda da je i sam Fromabald gajio izvesne sumnje u svom srcu, pa pismo u Beč zavrašava ovako: "Ako slavna administracija nalazi da je ovde učinjena kakva pogreška, onda molim da se ona ne pripiše meni, već narodu koji je bio izbezumljen od straha..."