Lorejn Marfi, žena koja je i neznajući bila na sastanku sa zloglasnim kanadskim masovnim ubicom Robertom Piktonom priseća se svog iskustva.
"Upoznali smo se u jesen 1990. godine na zatvaranju poznatog vankuverskog kafića. Ja sam bila nadobudna novinarka, po prvi put tamo, nadajući se da će priča o tom lokalu navesti urednika da kupi moj prvi članak. On je kružio prostrorijom, fotografirajući skupim foto aparatom. Niži muškarac narandžaste kose, očito je bio dobro poznat, jer je pozdravljao prisutne imenom, ali isto tako očito i nepopularan, jer su ovi okretali glave ili bi nakon par kurtoaznih rečenica pobegli.
U to su vreme profesionalni foto aparati bili nešto što biste retko viđali van većih gradova. Znala sam da će kvalitetne fotografije učiniti moj prespektivni članak privlačnijim urednicima, pa sam mu mahnula da dođe. Spomenuo kako je u stvari farmer koji uzgaja svinje te da su mu fotografije objavljene u lokalnim novinama. Dogovorili smo se da se nađemo par dana kasnije, nakon što razvije fotografije. Rekao mi je i da ima cele kutije fotografija u svojoj kući na farmi ako bi me to zanimalo. Zatražila sam broj telefona, tako da on ne traži moj i zapisala zajedno s njegovim imenom - Vili.
Čim je otišao, dvojica muškarca prišla su mom stolu. Jedan, stariji gospodin, zapitao me je: "Vili vas ne vozi kući, zar ne?". Rekla sam da ne, a on je kimnuo glavom i tiho rekao: "To je dobro. Jer nisu svi ljudi dobri." Dodao je da su ponekad horor priče istinite te da se moramo zaštititi od čudovišta. Odlučila sam da se ipak sastanem sa njim. Susreli smo se u kafiću par dana kasnije, u oko 14 sati. Bio je dobro obučen, očito je mislio da bi se sastanak mogao pretvoriti u zajednički izlazak.
Zatim sam osetila smrad. Nije se radilo o farmi. Kada sam ga kasnije opisivala policiji, rekla sam da je to kao kad bi metal mogao da trune. Pokazao mi je fotografije. Bilo ih je dvadesetak i sve do jedne bile su fokusirane na jednu ili više žena. Izabrala sam dve. Vili je želeo da diskutuje o još priča na kojima bismo mogli sarađivati, ali je istovremeno insistirao da to učinimo na njegovoj farmi. Mogli bismo napraviti roštilj, rekao je. Bio je jako uporan.
Tada mi je već bilo jasno da je vreme da krenem. U 16 se pojavila prijateljica, baš kao što smo se i dogovorile. Nas dve smo otišle na večeru gde smo pričale o nametljivom jezivom farmeru. Zatim je ona rekla: "Ne diži pogled, ali Vili kruži oko zgrade." Platile smo račun i sačekale par minuta. Čim je zamakao iza ugla, otrčale smo do autobusa. Vozile smo se kilometrima u pogrešnom smeru i dva puta promenile autobus kako bi ga izgubile.
Četrnaest godina kasnije, gledala sam vesti sa svojim ocem. Pojavio se čovek i ja sam rekla da ga poznajem, baš kada je voditelj vesti rekao kako je uhapšen zbog višestrukih optužbi za ubistvo. Bio je to Vili. Na očevo insistiranje, javila sam se policiji.
Ne mislim mnogo o Viliju, ali mislim o njegovim žrtvama, kao i na ona dva muškarca u kafiću. Bez njihovog upozorenja možda bih otišla na farmu, samo da ispadnem pristojna, ili da pronađem dobru priču. Doslovno sve žene koje je Vili ubio radile su kao prostitutke, a to je posao koji od njih zahteva da ulaze u automobile stranaca bez postavljanja previše pitanja. Ja ne samo da sam imala mogućnost reći ne, već i privilegiju da sam bila upozorena. Dvaput.
Kurir.rs/Guardian, Foto: Printscreen/Youtube