Ovo je ispovest žene iz Hrvatske koja je bila žrtve trgovine ljudima.
Moje ime nije važno, ali ako želite možete me zvati Ivana. Ja sam žrtva trgovine ljudima. Žrtva čoveka koji me zlostavljao i terao da radim za njega.
I ovo je moja priča.
On i ja bili smo iz istog kraja. Pridobio me nekim lepim rečima i mislila sam da će nam biti lepo u vezi. Nisam očekivala ono što me dočekalo jednom kad sam došla u njegovu kuću. Odmah je počelo zlostavljanje, maltretiranje.
I psihički i fizički. Mlatio me svaki dan.
Pretio je da će ubiti mene i moju decu. A jednom mi je čak stavio pištolj na čelo i pretio da će me ubiti...tad je u meni nešto puklo. Nisam više mogla izdržati i rekla sam mu neka povuče okidač.
Neka prekine ovo mučenje.
Jednostavno iz straha da ne učini nešto mojoj deci, nisam imala hrabrosti otići, ali nisam imala ni priliku pobeći. Zaključavao me u kuću, oduzeo mi mobilni i nisam imala prilike ni na koji način nazvati policiju i pozvati ih da me oslobode.
Preklinjati ih da me spase. Njegova mama i petnaestogodišnji sin iz pređašnjeg braka su me stalno posmatrali. Pratili su svaki moj korak.
Ne mogu opisati koliko mi je teško kada se setim svega što mi je radio.
Čupao mi je nokte kleštima, tukao me bakarnom žicom do krvi, kablovima me tukao, nogama, bacao me po kući, noge mi više uopšte nemaju svoj prirodan oblik. Zube mi je izbio...
Najgore je što je par meseci s nama bila i moja ćerka. Imala je samo pet godina. Centar za socijalni rad je redovno dolazio u nadzor pa su tako dolazili i kod njega. Ta gospođa koja je dolazila u nadzor, s kojom smo se sastajali, s njom nisam mogla ni da progovorim o tome šta se događa.
Bilo me je strah da me on ne čuje. Ja sam njoj tajno, na papirić, napisala da on hoće da me ubije, to sam joj dala kad smo ostale same. Dobro je bilo što su nam dolazili ti ljudi iz centra. Njima sam barem na neki način mogla dati do znanja šta se događa.
Poslala sam poruku i uspela sam uz njihovu pomoć ćerku da prebacim kod tete da više ne gleda to šta se meni događa.
Pazite, ja sam jednom pokušala da pobegnem sa ćerkom i onda nas je videla njegova mama i probudila ga. Tukao me celu noć dok se nije umorio. Nastavio me mlatiti ujutro. Ćerka je bila jako mlada i u strahu zbog svega što se događalo.
Hvala Bogu, uzela ju je teta i ona se spasla.
Ubrzo nakon toga on se setio kako bi mogli da odemo u Beograd i da tamo počne da radi. Došli smo i tada me prisiljavao da prosim po beogradskim neboderima. A kad nisam isprosila 50 evra dnevno, što nikad nisam uspela, onda me tukao.
Svaki dan sam dobijala batine, znao mi je čak lupati glavom o pod. Jednom me je gušio u kadi i tamo sam izgubila svest. Mislila sam da sam gotova. Mislila sam da ću umreti. Ali uspela sam to preživeti. I jedne noći sam pobegla.
Tiho sam se izvukla iz kreveta, otišla sam do wc i dok je kiša padala, a on spavao, govorila sam sebi: "Stalno se moliš Bogu da te oslobodi, ali ti moraš napraviti prvi korak."
Tako sam ja napravila taj prvi korak. Pobegla sam iz kuće. Došla sam do nekog taksiste i ispričala mu šta mi se dogodilo. Odvezao me u policiju. Policija me saslušala i poslala kod policije za strance, morala sam otići u Urgentni centar i tamo su me tri sata pregledali i snimali moje povrede.
Celu noć nisam spavala. Bojala sam se da izađem iz policijske stanice jer sam mislila da on mene traži, po ulicama, po noći u Beogradu. Znala sam da je imao jedan auto, neki stari stojadin. Nakon policije sam otišla u jednu zgradu, jedan haustor i pitala se... O Bože kako ću ja to sve obaviti i doći do policije za strance. Bilo me strah, nisam poznavala grad i nisam imala ništa sa sobom, ni novaca ni hrane ni ičega.
Shvatila sam da moram negde da krenem. A nisam znala gde je ta stanica. U tom svom očaju sam prolaznike pitala gde je ta policijska stanica za strance, kako da je nađem. Tako gladna i iscrpljena sam bauljala gradom. Negde pred jutro sam ušla u jednu pekaru i to taman kad su završavali s pečenjem. Rekla sam im da sam gladna i pitala mogu li mi dati stara peciva, od juče. Nisam mogla verovati kada mi je prodavac dao fina, friška peciva, taman ispečena.
Ne znam ni sama kako sam uspela dobiti hranu s obzirom kako sam jadno i grozno izgledala.
Kad sam došla u stanicu, četiri sata sam davala izjavu. Ne znam kako sam im sve ispričala. Sećam se da sam im tražila cigarete i oni su mi ih čak i dali. Ubrzo je došla jedna mlada koleginica iz Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima, pogledala me i pitala šta mi treba. Ja sam rekla da sam gladna i žedna i da trebam cigarete. Izašla je i za pola sata vratila se s pet kutija cigareta, sendvičem i sokom u ruci.
Pričekala me dok sam davala izjavu i nakon toga su me odveli u sigurnu kuću.
Ne znam da li me je on tražio, ali znam da su policajci u dva automobila krenuli prema njemu, sa mnom u autu kako bih im mogla pokazati gde smo živeli. Još su dok je završavalo naše ispitivanje uzimali pištolje i pripremali se za potragu.
I ja sam išla s njima, da im pokažem zgradu.
Bilo nas je osmoro u dva auta. Dok smo sedili u autu jedan mi je policajac rekao: "Ne bojte se, gospođo. Mi ćemo vas sada odvesti u sigurnu kuću, a mi nećemo odustati od potrage za njim. Na granici smo već javili pa neće moći izaći iz zemlje. I mi ćemo njega sigurno uloviti, ne brinite."
I treći dan su ga uhvatili. Ne znam gde tačno, ali mislim da su ga uhvatili u gradu gde je imao bratića i gde je pokušao sakriti sina da ga vrati u Hrvatsku.
Da njega spasi od zatvora, jer me i on tukao.
Bila sam potpuno slomljena, imala sam tri slomljena rebra, potpuno izgladnela i prestrašena. Desetak dana u sigurnoj kući gde sam bila, ustajala sam se samo kad sam morala u wc, nešto sam pojela i spavala. Kad sam se malo oporavila tražila sam premeštaj u Hrvatsku.
U Hrvatskoj sam mogla u skloništu ostati godinu dana. Bila sam loše, psihički sam bila jako loše. I onda mi je jedna socijalna radnica rekla da ću izgubiti roditeljsko pravo i zbog svoje ćerke sam odlučila da odem i vratim se u svoj grad u nadi da će me primiti moja porodica.
Ne mogu vam opisati koliko sam bila pogođena kad su mi oni okrenuli leđa.
Zbog njih sam završila na ulici.
Tad sam se počela lečiti, bila sam na psihijatriji oko dve nedelje. Nakon toga sam opet završila na ulici. Obratila sam se Centru za socijalnu pomoć i oni su mi govorili da mi ne mogu pomoći jer sam odjavljena sa svoje adrese i da mi ne mogu dati socijalnu pomoć.
Tri godine su me zavlačili tako, dve sam godine bila u azilu, i onda se vratila i opet završila na ulici. Oni su mi status žrtve trgovine ljudima kojeg sam trebala imati godinu dana, ukinuli bez obzira što je još postojala opasnost da on dođe i da me traži. Nakon nekih godinu i po dana dobila sam poziv za sud. Crveni krst mi je pomogao i platio troškove advokata, a i centar mi je pomogao sa smeštajem.
Iako nisam imala novaca da ih platim, dobila sam dve advokatice. Njega sam ponovno srela tek u sudnici.
Dok smo čekali početak suđenja njega su doveli u lisicama i u pratnji policajaca. Primetio me i kao da mi je pogledom govorio: "Ubi ću te".
Iako je bio s lisicama i uz policajce nisam se osećala sigurnom. Suđenje je bilo i prošlo. Nije sad toliko važno šta se sve tamo događalo, ali on je dobio sedam godina zatvora. Oni su njega osudili i za trgovinu ljudima i nasilje nad ženama.
Bile su još dve parnice nakon toga, ali ja više nisam išla. Kaznu je odrađivao u Beogradu i tamo je proveo prve dve godine zatvora. Tražio je premeštaj u Hrvatsku, žalio se jer je bio smešten s opasnim kriminalcima. Oni ga tamo nisu voleli, jer koliko god bili teški kriminalci, nisu voleli nasilnike nad ženama. Pa su ga zato često tukli.
Uspio je da dobije premeštaj u Hrvatsku i kaznu služio u nekoliko zatvora. Prošle godine mu je kazna završena, ali nije izašao iz zatvora. U jednom drugom postupku osuđen je zbog zlostavljanja žene s kojom je bio deset godina u braku, pre mene.
Ta je žena pretrpela tešku muku s njim.
Tukao ju je i zlostavljao stalno, a zbog jednog puta kada ju je lancima vezao za auto i vukao po šljunku doslovno je izgubila komad leđa. I ko zna šta se tu još sve događalo. I za to je u Hrvatskoj osuđen samo na pet godina zatvora. On je trebalo zbog toga dobiti puno, puno više godina zatvora. Doživotno za ono što je njoj radio.
Ona se ohrabrila nakon što sam ga ja strpala u zatvor. Na njenom suđenju sam pristala da svedočim. Za to vreme su mi ukinuli status žrtve trgovine ljudima jer su znali da mi tada moraju isplaćivati 1.200 kuna, uvećanu socijalnu pomoć, a ne onoliko koliko su mi davali.
Ja sam tad jednostavno...jednostavno više nisam mogla. Ispričala sam na pravoj adresi šta se događa i sve je rešeno u roku od nedelju dana. Jako žalosno je to što se dogodilo s Centrom. Nisu mi pomogli koliko su mogli i trebali. Pisala sam i ministarki, dugačka pisma i sve objasnila što se dogodilo. Rekla sam im da neću biti mirna dok neko ne dobije otkaz. To je sramota, sramota šta se dogodilo. Pomogli su mi samo neki ljudi s kojima sam se čula, ali osim njih, niko drugi.
Niko nije mogao shvatiti zašto sam ja ušla u odnos s njim, i zašto nisam pobjegla. Meni niko ne veruje kad im kažem da nisam mogla pobeći. Kad nekome to pričam, njima je to sve smešno. I pitaju se kako nisam pobegla, a ja jednostavno ne znam...znam samo da nisam mogla...nisam imala snage ni hrabrosti.
Često sam o tome svemu što se dogodilo razmišljala. I dalje se uzrujam dok o tome pričam, počnem mucati i nepovezano pričati. Najgore je bilo nekako nakon što sam pobegla, tada nisam mogla ni spavati. I onda sam samu sebe pokušala uveriti da više o tome ne trema razmišljati. To je bilo i prošlo. I sad se nekad toga setim, ali sve manje,i sve ređe.
Prošle su godine i sve manje mi se te slike vrte po glavi. Pomažu mi i tablete koje pijem, antidepresivi, tablete za smirenje i spavanje. Ne volim pričati o tome...o tom iskustvu. Ne volim terapiju u onom krugu ljudi koji svi sede i gledaju vas dok pričate svoju priču. Ne želim njima svima pričati svoju priču, jer mislim da će mi se smejati, da mi neće verovati. Znate kakvi su ljudi. Lečenje, psihijatrijsko, ono klasično u kojem ti lekari daju lekove i kažu, budu tu, spavaj i miran budi, nije rešenje.
Prošla sam razna testiranja i veštačenja koja su pokazala da sam sposobna brinuti se sama za sebe, i da se nekako s ovim moram nositi. Bez ičije pomoći. Ali ono što me na tom putu posebno čini zadovoljnom i zbog čega još imam snage je to što znam da iako me iskorišćavao i hteo uništiti, ipak nije uspeo. Ja sam uništila njega.
Kurir.rs/Express/Foto: Profimedia, Foto: Damir Dervišagić, Foto: Dragana Udovičić