BEOGRAD - Prosečna srednja brzina na auto-putevima u Srbiji izračunava se posebnim softverom koji dužinu pređenog puta deli s vremenom koje je bilo potrebno da se taj put pređe. Razdaljinu na svim deonicama meri Direkcija za mere i dragocene metale, koja je zadužena i za zakonsko tačno vreme na nacionalnom nivou, ali ne i za tačnost satova na naplatnim rampama, pošto oni pripadaju JP "Putevi Srbije".
- Direkcija ne može garantovati za tačnost izračunate prosečne brzine, s obzirom na to da se prosečna brzina ne meri u skladu s Pravilnikom o merilima brzine vozila u saobraćaju, već se izračunava na osnovu dužine između naplatnih stanica. Direkcija garantuje za dužinu između naplatnih stanica, kao i za tačnost zakonskog vremena koje se prenosi do vremenskog servera u JP "Putevi Srbije" - kažu u Direkciji i dodaju da je korisnik ("Putevi Srbije", prim. aut.) dužan da obezbedi da časovnici na naplatnim rampama budu tačni.
Plaćanje kazne za prekoračenje srednje brzine na auto-putu između dve naplatne rampe vozači mogu da izbegnu kad u vozilu ima više osoba, tvrdi za Kurir Milan Vujanić, profesor Saobraćajnog fakulteta u penziji.
Vujanić objašnjava da je na sudu nemoguće dokazati ko je i gde vozio brže od dozvoljene brzine i ko je prekršio Zakon o bezbednosti u saobraćaju.
- Kad zaustavite vozača zato što je imao veću prosečnu srednju brzinu od dozvoljene između dve naplatne rampe, vozač može da kaže: "Nisam ja vozio brže, ima nas četvoro u vozilu i menjali smo se." On može da tvrdi da ne zna ko je i gde napravio prekršaj, a mogla su i dvojica da pogreše. U takvim situacijama na sudu se neće moći dokazati ko je napravio prekršaj, a sme biti kažnjen samo onaj ko je prekoračio brzinu. Sud ne sme da kažnjava paušalno - ističe Vujanić i dodaje da u zakonu nigde ne piše da vlasnik vozila mora da plati kaznu.
Pored ove nelogičnosti, u Zakonu o bezbednosti saobraćaja Vujanić ističe još jednu, a to je nemogućnost utvrđivanja tačne lokacije na kojoj je prekršaj napravljen. To znači da se neće znati koji je sud nadležan, pošto se neće znati da li je neko ko je putovao, recimo, od Šida do Niša prekoračio brzinu na teritoriji Beograda, Jagodine, Paraćina ili Aleksinca.
- U ovakvim situacijama osim što ne znamo ko je napravio prekršaj, ne znamo ni gde je on napravljen, a nadležnost sudova je po mestu gde je prekršaj učinjen - kaže Vujanić i dodaje da je sporna i dužina puta koju vozač pređe jer ako nema gužve na putu, on može da seče krivine, vozi kraćim putem i na taj način stigne brže iako je vozio sporije.
Advokat Vojin Biljić ističe da kod srednje brzine nema utvrđivanja jasnog činjeničnog stanja, pa vozač ne može da odgovara ni za krivično delo ni za prekršaj.
- Bez utvrđivanja jasnog činjeničnog stanja imate samo pretpostavku činjeničnog stanja na koje se primenjuje pravo. To je protivno osnovnim principima krivičnog zakonodavstva tim pre što se zakon ne primenjuje isto na sve učesnike u saobraćaju. Kad policajac meri brzinu na jednom mestu, on piše kaznu svakome ko je prekoračio dozvoljenu brzinu, dok kod merenja prosečne brzine neko može da vozi i 180 na sat, pa da onda napravi pauzu pola sata i da ne plati kaznu. To je onda selektivna primena zakona.
Kurir.rs/Slavica Tomčić
Foto: Beta/MUP Srbije