Britancu Džejmsu Parkinu dijagnostifikovan je redak tumor, zbog kog su prerezani živci na licu. Zbog toga mu je cela strana ostala paralizovana.
"Moj rak, agresivni tumor na pljuvačnim žlezdama otkriven je početkom 2015. godine. Najpre sam primetio izraslinu prethodnog leta, ali pretrage nisu dale nikakav zaključak. Tek se na biopsiji dubokog tkiva pokazalo da je u pitanju rak. Zbog mesta na kom se smestio 18 meseci, bile su velike šanse da se proširio na živce. Hirurg je rekao da će ih možda morati prerezati kako bi uklonio izraslinu, što bi mi paralizovalo čitavu stranu lica.
Ako ćemo iskreno, prognoze me nisu previše zanimale jer mi to ni na koji način nije pomagalo u borbi s bolešću. Zamišljanje života bez facijalnih ekspresija bilo je besmisleno. Kad sam se probudio nakon petosatne operacije, rekli su mi da su ipak prerezali te živce da bi izvadili tumor. Mogao sam da otvorim usta samo da jedem. Nedugo nakon izlaska iz bolnice, pustio sam jednu ženu ispred sebe i napravio pantomimu u stilu “posle Vas” i lagano se nasmešio. Pogledala me zbunjeno i nepoverljivo. Pitao sam doktora kako mogu vratiti svoj osmeh. Voditelj sam projekta u IT i sviram u bendu, tako da mi je neverbalna komunikacija izrazito važna. Plus, imam desetogodišnju ćerku Miju, koja me pitala: "Kako ćeš naći devojku ako se ne smeješ?"
Preostale živce mi je uništila hemoterapija i ostalo je mnogo ožiljaka. Obratio sam se za pomoć govornom terapeutu i razmatrao početak facijalne fizioterapije. Odlučio sam se na operaciju od 16 sati. Hirurzi su mi skinuli živac iz bedra i pričvrstili ga na živčane završetke u obrazu, spojivši ga na jugularnu venu. Stavili su debeo sloj masnoće na površinu zahvaćenog područja, što je održavalo toplinu živaca i pomagalo opskrbu krvlju iz jugularne vene. Posle operacije sam dosta krvario. Koristili su pijavice za kontrolu krvarenja.
Znao sam da će izgledati grozno, ali i da će proći. Svejedno sam plakao kao nikad u životu kad sam se pogledao u olgedalo. Izgledalo je kao masivni tumor. Rekao sam Miji da idem u bolnicu da vratim osmeh, ali sam je pripremio na to kako on neće doći preko noći. Međutim, stvarno sam izgledao užasno. Po povratku kući, Mia nije mogla da sedi pored mene zbog izgleda.
Godinu i pol dana kasnije i dalje se ne smejem. Moji doktori kažu da oporavak može potrajati i do dve godine. Sada pomno biram reči, govorim sporije i više se služim kontaktom očima. Zanimljivo je videti kako se drugi ljudi nose s mojim stanjem kad me upoznaju. Mislim da se boje gledati u mene, a da me time ne vređaju. Sve što kažem, kažem s istim izrazom lica, stoga treba zaista dobro slušati reči da biste shvatili o čemu govorim. Čekajući da vidim hoće li mi živci iznova proraditi, volio bih da idem na operaciju koja će mi vratiti simetriju na lice.
Kurir.rs/The Guardian, Foto: Printscreen/Twitter