Posle atentata, zaverenici postaju država u državi i preuzimaju komandu nad vojskom i ministarstvom odbrane
Pred sam kraj 19. veka, manastir Hilandar zapao je u velike dugove i malo je nedostajalo da ga preuzmu Bugari. Kralj Aleksandar, tada dvadesetogodišnjak, na putu u Atinu, gde je prisustvovao prvoj Olimpijadi, posetio je ovu svetinju i otplatio sve što je dužna, sačuvavaši je tako srpskoj crkvi i srpskom narodu... A kad je umro, nijedno crkveno zvono nije zazvonilo za njim. Takvu naredbu izdao je mitropolit Inokentije, koji je kralja, dok je bio živ, kovao u zvezde!
I sve ostale ulizice počele su da se utrkuju u blaćenju Aleksandra i Drage i dodvoravanju Karađorđevićima. Tada je u javnosti i stvorena slika o Dragi kao bludnici i zloj ženi...
Relacije u svetu, međutim, bile su drugačije. Zbog ubistva krunisanih glava, dvorovi Britanije i Holandije prekinuli su diplomatske odnose sa Srbijom, a evropska štampa utrkivla se u zgražavanju nad masakrom koji su izveli oficiri, pogazivši zakletvu datu kralju da će ga čuvati i služiti mu. Britanski Gardijan pisao je da su ovakvim ponašanjem Srbi „pokazali da su gori od Arnauta“.
Istini za volju, i jedan deo oficira osuđivao je prevrat. Formirano je nekoliko njihovih grupa koje su istupale u javnosti i tražile da se zaverenicima sudi zbog ubistva , a izvestan broj oficira u Nišu 1904. preuzeo je kontrolu nad Niškim okrugom u znak podrške poginulom kralju, ističući kao zahtev hapšenje i pocesuiranje svojih kolega koji su izveli Majski prevrat.
Kao simpatizer dinastije Obrenović i kraljev lični ađuatant - između ostalog, pratio ga je i na Hilandar - pukovnik Živojin Mišić, (budući vojvoda), 1904. je penzionisan. Sledeće godine, slična pobuna izbila je i u Kragujevcu.
Kralj Petar održao je obećanje dato zaverenicima uoči prevrata - niko ih nije dirao i napredovali su u službi. Svi učesnici prevrata unapređeni su, a ubrzo su postali država u državi. Držeći se jedan drugog, preuzeli su kontrolu nad vojskom i ministarstvom odbrane. Zavereničko jezgro odlučivalo je ko će gde službovati, ko će vanredno biti unapređen, a ko kažnjen... Nisu skrivali ni ambicije da se bave politikom.
Vlada i kralj, međutim, bili su izloženi pritisku Britanije da se zaverenici kazne, a ni domaća javnost, koju je sve više iritirala bahatost ovih oficira, nije ćutala. Zato je grupa starijih oficira 1905. penzionisana, a da bi njihovo nezadovoljstvo bilo ublaženo, isplaćene su im velike otpremnine.
Ali uticaj oficira koji su u noći između 28. i 29. maja 1903. ubili kralja i kraljicu time nije bio suzbijen. Dragutin Dimitrijević Apis postao je njihov neformalni vođa. On je 1905. upućen na usavršavanje u Berlin, a po povratku je zauzimao visoke položaje u vojsci.
Sa mlađim zaverenicima 1911. je osnovao tajno udruženje Ujedinjenje ili smrt, poznato pod imenom „crna ruka“. To je bila vojnička opozicija civilnoj vladi. „Crna ruka“ se zalagala za rat s Austrogarskom iz kojeg bi Srbi izašli sa većom državom, dok je premijer Nikola Pašić nastojao da sve tenzije reši diplomatijom. „Crna ruka“ je 1914. u Sarajevo poslala atentatore na austrougraskog prestolonaslednika, posle čega je izbio Prvi svetski rat.
Pitanje je kako bi izgledala istorija Srbije i celog sveta da Majskog prevrata nije bilo...
KRAJ