U predstavi koju radim nema Golog otoka i Staljina, ali ima društvene i političke paranoje. Ima straha. Neke tvrdnje i sumnje Ilije Čvorovića su se obistinile, kaže rediteljka
Pozorišnu sezonu za nama obeležila je predstava "Šuplji kamen" Tanje Mandić Rigonat, a od jeseni s velikim nestrpljenjem ćemo čekati njenog "Balkanskog špijuna" u Narodnom pozorištu.
U razgovoru za Kurir najbolja srpska rediteljka otkriva zašto Ilija Čvorović u njenom čitanju dela Dušana Kovačevića nema brata blizanca, već sestru, i da li su društvene prilike promenili od 1983, kad je nastala ova drama.
Želja uprave Narodnog pozorišta bila je da radite "Proleće u januaru". Kako ste ih ubedili da je bolje da postavite na scenu "Balkanskog špijuna"?
- Nema tu nikakve intrige. Jedino prirodno mesto za osmišljavanje repertoara drame jeste u direkciji Drame. Za izbor dramskih tekstova i saradnika odgovoran je Željko Hubač, koji je, doduše, još uvek u stanju v. d. direktora, ne znam zašto. Uspesi Drame u poslednje četiri sezone koje je on kreirao nesumnjivi su i potvrđeni sa 97 nagrada na domaćim i inostranim festivalima. Zaposlena sam u Narodnom pozorištu. Odavno sam želela da režiram "Balkanskog špijuna" i, posle premijere "Ivanova", o tome sam razgovarala sa Hubačem, koji je takođe razmišljao da tu, od mnogobrojnih sjajnih drama Duška Kovačevića, uvrsti u repertoar. Zahvalni smo piscu što je dao autorska prava za postavljanje te antologijske drame. Obeležavanje 150 godina od nastanka Narodnog pozorišta počeće 1. oktobra premijerom "Balkanskog špijuna".
Zašto se tako briljantan tekst nije igrao 35 godina?
- Zaista ne znam zašto nije igran u Beogradu. U Somboru ga je 2005. režirao Kokan Mladenović. Tu predstavu nisam videla, ali jesam kao studentkinja gledala praizvedbu u JDP u režiji čuvenog Dušana Jovanovića. U toj predstavi su glumili Bata Stojković, Branka Petrić, Stojan Dečermić, Josif Tatić... Istoimeni film moćno je utisnut u svest mnogih generacija. Bata Stojković, Mira Banjac, Bora Todorović, njihova gluma i gluma svih drugih... Zato režirati danas taj komad a imati u glavi sve te veličanstvene glumce iz predstave i filma veliki je izazov, umetnička avantura, hazard. Ali univerzalnost, slojevitost drame, mogućnost da o vremenu u kojem živimo govorimo kroz nju i njene dubine privlači kao neki magnet, kao neko pozorišno biti ili ne biti.
Za razliku od originalnog teksta, Ilija nema brata, već sestru Đuru, koju igra Dušanka Stojanović Glid. Koji je razlog da muški lik zamenite ženskim?
- To je koncept, umetnički razlog, a ne nekakav egzibicionizam. Oni su brat i sestra blizanci. Pitanje društvene paranoje, a to je tema koju izoštravamo, nije specifično muški problem. Ona obuzima i uzima pod svoje i muškarce i žene. Biće čoveka, duša, svest su u problemu, a ne pol - biologija. Mislim da se takvom podelom pojačava problem kojim se bavimo. Dušanka Stojanović Glid je raskošna glumica i ona i Ljuba Bandović su neverovatno jak scenski par.
Da li su se prilike u društvu promenile u odnosu na 1983. godinu? Koju sličnost vidite između vremena kad je Kovačević pisao delo i sadašnjeg trenutka?
- SFRJ se krvavo raspala. Socijalizma nema, živimo u kapitalizmu. Mnogo istorije je prešlo preko ovih prostora i živaca naroda, mnogo nepravde se nataložilo i nesreće, nasilja, tragedije. I svet se promenio. "Balkanski špijun" je kao neka paradigma ili arhetip. U predstavi koju radim nema Golog otoka i Staljina, ali ima društvene i političke paranoje, koju danas hrane propaganda, mediji, tabloidi, politika. Poluđuju narod, plaše ga, dele na neprijatelje, izdajnike raznih fela. Ima straha... Neke tvrdnje i sumnje Ilije Čvorovića su se i obistinile. Strašan je i tragičan realizam te drame danas. Njena dubinska savremenost, a ne upotrebna vrednost u pamfletskoj banalizaciji ono je što nas sve u ekipi istinski provocira i inspiriše. Pa mi živimo u rečenici Ilije Čvorovića: "Sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste".
Kurir/ Ljubomir Radanov/ Foto: Dragana Udovičić