Neki od najboljih igrača u istoriji fudbala, poput Džordža Besta i Rajana Gigsa iz Mančester Junajteda ili Gereta Bejla iz madridskog Reala, nikad nisu zaigrali na svetskim prvenstvima jer se njihove reprezentacije nisu plasirale na to takmičenje.
„Sputnjik internešnal“ izabrao je petoricu najboljih fudbalera koji su koji su obeležili dosadašnje mundijale.
Johan Krojf
Igrao je samo na Svetskom prvenstvu 1974. godine, ali je njegov uticaj na igru bio toliki da je za neke veći njegov doprinos „najvažnijoj sporednoj stvari na svetu“ od Zidanovog, koji je igrao u dva finala na tri mundijala.
Dok je Zidan vladao igrom iz sredine terena, Krojf je igrao bliže protivničkom golu i svaki put kad bi primio loptu — uzbuđenje se širilo tribinama.
Krojf je postigao 33 gola u 48 utakmica za Holandiju koja nikada nije izgubila kad je on bio strelac.
Holanđanin nije bio poznat samo po svojim golovima već i po izuzetnoj kontroli lopte — „izmislio“ je dribling, poznat kao „Krojfov okret“, a pamti se njegovo poigravanje sa švedskim defanzivcem Janom Olsonom 1974.
Krojf i njegovi zemljaci izgubili su 2:1 u finalu od domaćina Zapadne Nemačke, a on je odlučio da se povuče iz reprezentacije pre Mundijala 1978. godine u Argentini.
Široko je rasprostranjeno mišljenje da nije učestvovao na prvenstvu zbog izveštaja o kršenju ljudskih prava u Argentini, ali izgleda da je bio zabrinut i za sigurnost svoje porodice posle pokušaja kidnapovanja u Barseloni 1977. godine.
Bez Krojfa u timu, Holandija je izgubila u finalu 1978. od domaćina Argentine.
Dijego Maradona
Bio je visok jedva nešto više od 160 centimetara, ali je Dijego Armando Maradona Franko nedostatak visine nadoknađivao neverovatnim sposobnostima kontrole lopte.
Mali Dijego odrastao je u Vilji Fiorito, rubnom predgrađu Buenos Ajresa, gde je do savršenstva doveo svoje umeće, vežbajući na starim loptama na prašnjavim ulicama.
Debitovao je za prvi tim „Argentinos juniorsa“ sa 16 godina, a već sledeće godine zaigrao je i za reprezentaciju, zahvaljujući neverovatnoj kontroli lopte u kombinaciji sa brzinom i osećanjem za gol.
Međutim, zbog „osetljivih godina“ izostavljen je sa spiska reprezentacije za Mundijal 1978. koji je Argentina osvojila kao domaćin.
Igrao je na prvenstvu 1982. godine, ali je zakazao na ključnoj utakmici protiv Italije kad ga je čuvao jedan od najgrubljih „mesara“ Klaudio Đentile. Italija je pobedila 2:1 i kasnije osvojila prvenstvo.
Maradona je blistao na prvenstvu 1986. u Meksiku gde je defanzivcima radio šta je hteo. Proslavio se sa dva izvanredna gola — drugim protiv Engleske u četvrtfinalu i drugim protiv Belgije u polufinalu.
Argentina je osvojila prvenstvo pobedom u finalu protiv Nemačke.
Maradona je igrao i na prvenstvima 1990. i 1994, ali mu je na tom poslednjem zabranjeno da igra do kraja, jer je bio pozitivan na stimulant „efedrin“. Kad je na prvoj utakmici 1994. protiv Grčke postigao gol, dotrčao je do TV kamere i zaurlao u objektiv, čime je uznemirio brojne gledaoce širom sveta.
Franc Bekenbauer
Svaka lista najboljih igrača na mundijalima bila bi nepravedna ako bi prošla bez Nemaca, iako je snaga nemačke reprezentacije oduvek počivala na timskoj igri, a ne na briljantnim pojedincima.
Gerd Miler i Miroslav Klose postigli su mnogo golova na svetskim prvenstvima, ali je verovatno najbolji nemački fudbaler svih vremena bio Franc Bekenbauer, čiji je nadimak bio Kajzer (Car), zbog njegove „vladavine“ na sredini terena.
Njegov prvi mundijal bio je razočaravajući jer je Zapadna Nemačka izgubila u finalu od domaćina Engleske 1966. godine. Bekenbauer se „izgubio“ u finalu, a imao je i težak zadatak da čuva Bobija Čarltona.
Četiri godine kasnije blistao je u Meksiku, ali je povredio rame u dramatičnom polufinalu u kojem je Italija pobedila Nemačku 4:3.
Najbolji je bio 1974. kad je Zapadna Nemačka kao domaćin osvojila prvenstvo.
Odigrao je 103 utakmice za svoju reprezentaciju i na više od polovine bio je kapiten.
Na zalasku karijere igrao je za „Njujork kosmos“ 1983. Posle penzionisanja, bio je i selektor reprezentacije (ujedinjene) Nemačke sa kojom je osvojio prvenstvo 1990. pobedom nad Argentinom.
Pele
Mladi odrpanac Edson Arantes do Nasimento pojavio se na sceni na svetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj.
Srećom po komentatore širom sveta, sedamnaestogodišnjak je bio poznatiji kao Pele.
Na tom prvenstvu, Pele je briljirao u tandemu sa Garinčom, legendarnim brazilskim krilom poznatim po nadimku Mala Ptica. Brazil je osvojio prvenstvom pobedom nad Švedskom u finalu od 5:2, a Pele je postigao dva gola.
Posle četiri godine na prvenstvu u Čileu, pokazao je neverovatnu kombinaciju tempa, pribranosti, snage, ravnoteže i neverovatne vizije.
Svet je poludeo za Peleom, ali zbog povrede nije dočekao kraj turnira na terenu. I na narednom mundijalu 1966. bio je žrtva brutalnog starta.
Na prvenstvu 1970. Pele je izveo jedan od najbezobraznijih i istovremeno najlepših poteza u istoriji fudbala kad je obišao urugvajskog golmana Ladislava Mazurkieviča i potrčao prema golu. Činjenica da je Pele propustio šansu nije smetala ljubiteljima fudbala da tu akciju proglase za jednu od najlepših.
Ne čudi da je Pele odigrao ključnu ulogu prilikom gola Karlosa Alberta u finalu protiv Italije, gola koji važi za jedan od najlepših u istoriji svetskih prvenstava.
Rože Mila
Verovatno će se mnogi namrštiti zbog poslednjeg fudbalera na ovoj listi, ali on je predstavnik celog kontinenta — Afrike koja je uživala u prvenstvu 1990. kad je reprezentacija Kameruna postigla istorijski uspeh.
Afrički fudbal bio je 1974. bukvalno sprdnja. Navijači su umirali od smeha kad Mvepu Ilunga iz Zaira šutnuo loptu dok su se Brazilci spremali da izvedu slobodan udarac. Bio je kažnjen žutim kartonom zbog očiglednog nepoznavanja pravila fudbalske igre.
Međutim, 1990. afrički fudbal su mnogi počeli da shvataju ozbiljno, a Kamerun je bio najbolja reprezentacija Crnog kontinenta.
Njihov harizmatični napadač Rože Mila postigao je četiri gola na turniru na kojem su pobedili Argentinu i postali prva afrička zemlja koja se plasirala u četvrtfinale u kojem su „tesno“ izgubili od Engleske.
Svaki put kad bi postigao gol otrčao bi do ivice terena i zaigrao bi sa korner zastavicom i tako je uveo novi način proslavljanja.
Mila je, zvanično, imao 38 godina 1990. godine, ali su mnogi novinari mislili da je znatno stariji.
Međutim, još nije bio za penziju i igrao je i na prvenstvu 1994. na kojem je postigao gol protiv Rusije, u porazu od 6:1.
Pele je 2004. godine uvrsti Rožea Milu na listu 100 najboljih fudbalera svih vremena.
(Kurir.rs/Sputnik/Foto:Youtube printscreen)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
KURIR SPORT: Srbija u ovom sastavu istrčava pred Kostariku