Vreme Prvog svetskog rata i prve godine slobode, vreme neočekivanih ljubavi, oficirskih dvoboja, tihih sahrana... Vreme prekog suda, vešala i izroda... Vreme kada čak i vrane napastvuju grad i nebo pretvaraju u crni oblak - tema je prvog romana "Godine vrana" jednog od naših najuticajnijih dramskih pisaca Siniše Kovačevića.
U razgovoru za Kurir Kovačević ističe da nije dosad imao potrebu za pisanjem romana.
"Drama je podjednako zahtevan proces i školovan sam za to, pa mi je mentalno uvek bila bliža. Suštinska razlika u pisanju jeste ta što dramu pišeš za 100.000 ljudi, a roman za dve, a jednak je kreativni napor. Dramu, odnosno posle predstavu, vidi 700 ljudi, a sedam knjižara treba da se okoze da bi prodale 700 romana. Moju "Veliku dramu", na primer, videlo je 300.000 ljudi", kaže pisac.
O pisanju kaže da je u stalnoj potrazi za novom inspiracijom i temama.
"Ja sam kao lovački pas u stalnoj potrazi za plenom. Kada pronađem temu, ulazim u dugačak proces pisanja. Potrebno je mnogo premišljanja, a sve to spada u pisanje romana. Vi stvarate i u trenucima nesanice, gužvanja posteljine, dok hodate ulicom...".
Roman "Godine vrana" bavi se Prvim svetskim ratom i godinama oslobođenja. Kovačević ističe da je vreme oslobođenja nekad može biti gore i od samog rata.
"Kada preplave čoveka talasi jakih emocija, ljudi izgube kontrolu. Ima priča mog pokojnog dede koji je u prvom ratu bio dobrovoljac, a u drugom je dospeo u zarobljeništvo. On je za oslobođenje govorio da je kao bujica, treba sačekati da prođe jer se u njoj budale udave, a pametni sačekaju pa naprave vodenicu", kaže pisac i dodaje da mu je osnovna ideja bila nesreća koja nikad ne ide sama:
"U gradu od 100.000 stanovnika gotovo da nema muških glava, sve su udovice ili udovice u pokušaju, čiji su muževi na Solunskom frontu, i deca. Kao zla kob idu te jezive hladne zime i te vrane koje napadaju čoveka jer nema hrane. U takvim okolnostima dogodi se ljubavna priča, i to između suprotnih strana. Znate, kada se bavite jednom epohom u romanu, kao ja ovde 1918, onda mora da se obuhvati jedan filozofsko-istorijski kontekst koji je autentičan za to vreme. Zato sam se logično i dotakao nastanka Jugoslavije, Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca... Ono što je osnovni razlog mog pisanja je razmišljanje o brzopletom ukazu kralja Aleksandra, kada su svi austrougarski vojnici imali prava da steknu državljanstvo Kraljevine SHS i još su vraćeni sa činom više. Tako su srpski vojnici bili u položaju da iznad njih bude čovek koji je do juče na njih pucao", kaže i dodaje:
"Druga ideja bili su austrijski oficiri i nešto malo belih Rusa koji su takođe prešli. Oni su imali običaj dvoboja. E to mi nije jasno. Pregazio si Albaniju, bio na Ceru, Mačkovom kamenu, došao kući i onda na vratima kuće pogineš u nekom idiotskom dvoboju. Apsurd par ekselans. Rat je opak i pogan i kada misliš da si se vratio kao pobednik - zaključuje Kovačević.
Kovačevićeva očekivanja za roman su velika jer, kako kaže, daje sto posto sebe za sve što radi.
- Ako pišeš i radiš nešto, normalno je da očekuješ da će od toga nešto biti. Uvek dajem 100 posto sebe, a onda, ako dođe do poraza, bude lakše. Sad je na kritičarima i čitaocima da sude, a ja da se plašim zeca, ne bih išao kroz deteline. Navikao sam za sve ove godine i na hvale i na kritiku, na kraju najviše verujem sebi.
(Kurir.rs / Ljubomir Radanov / Foto: Damir Dervišagić)