Te junske noći pre 19 godina, oči cele Jugoslavije bile su uprte u televizijske ekrane, na kojima se iz mraka kraj makedonskog grada Kumanova, pred vojnim šatorom, sa važnom porukom pojavio NATO general Majkl Džekson.
Njegov potpis našao se na Kumanovskom sporazumu, kojim je posle 78 dana okončano bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), a za Džeksona je označio i početak operacije uspostavljanja misije Kfora na Kosovu i Metohiji kojom će rukovoditi kao prvi komandant.
Devetnaest godina kasnije, na pitanje da li je razumeo istorijski značaj tog trenutka, smeje se i kaže da se nada da ga je bio dovoljno svestan.
„Bilo mi je drago i osetio sam olakšanje jer je dogovor postignut, rat se više nije nastavljao", kaže Džekson u razgovoru za BBC.
Od kafane do vojnog šatora
Političke principe, po kojima će se Vojska Jugoslavije (VJ) i snage MUP-a Srbije povući sa Kosova, a snage NATO-a ući na tu teritoriju, trebalo je pretočiti u praksu.
Bio je to zadatak s jedne strane generala NATO Majkla Džeksona, a sa druge delegacije SRJ koju su činili policijski general Obrad Stevanović, general VJ Svetozar Marjanović, predstavnici Ministarstva inostranih poslova.
Prvi dan pregovora odigrao se u kafani „Evropa" u mestu Blace na makedonskoj teritoriji, odmah posle granice sa Jugoslavijom.
„To je bila slučajnost, nije bilo nikakve simbolične veze sa imenom", objašnjava general Džekson i dodaje da su pregovori brzo preseljeni u bazu francuske vojske kod Kumanova jer srpskoj delegaciji nije bilo bezbedno da dolazi do „Evrope".
Pregovore pamti po napornom trajanju, detaljnom usaglašavanju sa jugoslovenskom stranom.
„Sećam se da su povremeno morali da idu na srpsku teritoriju da bi ostvarili telefonski kontakt sa Beogradom", kaže Džekson.
Britanski general kaže da u pregovorima nije bilo preispitivanja političkih stavova, već se razgovaralo samo o praktičnoj primeni dogovorenog.
„Srbija je bila zabrinuta oko bezbednosnog vakuuma kada se povuku snage vojske i policije i želela je da se ulazak NATO-a na Kosovo desi što je moguće brže", priseća se Džekson.
„Nisam hteo da počnem Treći svetski rat"
Posle potpisano sporazuma, očekivao je više sna i realizaciju unapred pripremljenog plana ulaska snaga NATO-a na Kosovo.
Dobio je buđenje sa informacijom da su ruske snage, do tada deo snaga Sfora u Bosni i Hercegovini, prefarbale svoje oznake i prve stigle do prištinskog aerodroma.
„Mi jesmo očekivali da nam se priključi ruski kontingent snaga, baš kao i u Bosni.
I ja to jesam podržavao, pre svega zbog kulturnih i religijskih veza ruskog i srpskog naroda i crkve.
Ali način i vreme kada je to učinjeno nije bio deo plana", opisuje Džekson situaciju koja je uzbudila sve i u sedištu NATO-a u Briselu.
Američki general Vesli Klark, komandant evropskih snaga Alijanse, komandovao je zaustavljanje ruskih trupa, njihovo uklanjanje sa aerodroma ili blokadu snabdevanja.
„Jasno sam mu rekao da to nije u okviru našeg mandata dobijenog od Ujedinjenih nacija, a i da bi stvari mogle da krenu po zlu - ne planirano, ne sa namerom, ali bi mogle da se dese. Trebalo je izbeći mogućnost direktnog sukoba."
U svojoj autobiografiji, Džekson navodi da je Klarka upozorio da ne želi da izazove Treći svetski rat, a danas dodaje da je bio iskreno zabrinut.
Kad Srbi i Albanci zamene uloge
Džeksonove snage prve su ušle na teritoriju razorenu sukobima.
„Bili smo svesni da je rat Vojske Jugoslavije i Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) bio veoma brutalan, kao i da je NATO bombardovao položaje Vojske, mada rezultati nisu bili onakvi kakvi su neki ljudi mislili da jesu."
Nisu bili očekivani ni zadaci koji su se pojavili uprkos predstavama koje su vladale.
„Problem Kosova, kako ga je videla većina na Zapadu, jeste srpska represija nad kosovskim Albancima. Nažalost, tragično je da smo posle povlačenja srpskih snaga imali obrnutu situaciju - neki kosovski Albanci su pomislili da je prikladno iskoristiti svoju većinsku poziciju da bi izvršili represiju nad srpskom manjinom. Imali smo problem šta da radimo sa OVK, kako da sprovedemo razoružanje i demilitarizaciju."
Po završetku bombardovanja, snage Kfora bile su gotovo jedina vlast na Kosovu jer su za jugoslovenskim snagama bezbednosti pošle brojne izbeglice.
„Ono što nas je iznenadilo jeste da je Srbija vladala Kosovom skoro kao kolonijom - svi državni organi bili su u potpunosti srpski. Osim vojske i policije, civilna vlast, bolnice, škole i univerziteti, elektroenergetski sistem - sve to bilo je kontrolisano od strane Srba. A onda su mnogi ovi ljudi otišli, iako sporazum to nije od njih tražio - povlačenje se odnosilo samo na bezbednosne snage", opisuje Džekson i napominje da su se njegove snage bavile i administracijom dok nije uspostavljen civilni sistem.
„Spavao sam pet sati"
Sa vremenske distance od devetnaest godina, Džekson smatra da je Kfor učinio sve što mu je bilo zadato i na insistiranje da li postoji nešto na čemu je moralo više da se uradi, odgovara pitanjem.
„Istina je da sam spavao pet sati po noći, što možda nije trebalo da radim?
Ali, ne možete večno ni bez sna."
Džekson je uveren da su njegove snage uspešno izvršile misiju u vremenu koje opisuje kao izuzetno teško.
„Pomogli smo ljudima koji su bili u nemogućoj situaciji, a tu ubrajam i Srbiju - Srbija je došla u nemoguću situaciju pod Miloševićem. Kfor je pomogao ne samo Kosovu nego i boljoj budućnosti Balkana."
Na pitanje da li smatra da ima prijatelja i među Srbima sa Kosova, Džekson odgovara: „Želeo bih da verujem da imam".
„Posebno se sećam jednog od sveštenika Srpske pravoslavne crkve, koji je postao jedan od predstavnika Srba na Kosovu.
Puno puta me je pozvao na ručak u manastir, često baš da bi mi ukazao u čemu grešim", opisuje Džekson svoje susrete sa kosovskim Srbima.
Džekson danas ima 74 godine i živi u Velikoj Britaniji.
Sebe opisuje kao „polupenzionera" - vojnički više nije aktivan, ali drži različita predavanja, radionice, motivacione govore i savetuje različite klijente.
„Princ tame"
General Džekson je u britanskoj vojsci dobio nadimak „Princ tame" (Prince of Darkness). „Ne mogu da vam kažem šta stoji iza nadimka - nisam ga ja smislio", odgovara sa osmehom.
1995 - 1996. godine bio je komandant snaga UN u Bosni i Hercegovini.
Mesec dana pre početka rata u Iraku preuzeo poziciju načelnika Britanske vojske.
Penzionisao se posle službe duge 45 godina.
Njegov sin Mark služio je u britanskim snagama na Kosovu dok mu je otac bio na čelu Kfora.
Na Balkan se vraćao često, mada kaže da ne prati situaciju detaljno.
„Kada znate da sam bio u Bosni još 1995. godine, znate i da mi je Balkan ušao pod kožu."
Na primeru Mostara, gde je u upravi jedne internacionalne škole, kaže da je obnovom mosta učinjena fizička obnova i da se vidi veliki napredak.
„Pitam se do koje mere je ta fizička rekonstrukcija praćena filozofskom, političkom i religijskom obnovom - za to sam nešto manje uveren."
Džekson razume i zašto je NATO u Srbiji i dalje toliko nepopularan - prihvata da vojna intervencija 1999. godine i dalje ostavlja tragove.
„Hipotetički gledano, ako bi Srbija i želela da postane članica NATO-a, na to se ne bi blagonaklono gledalo u Moskvi.
Ali, to je pitanje za srpsku vlast i građane Srbije", zaključuje general koji je u Kraljevskoj vojsci služio 45 godina.
(Kurir.rs/BBC, A.Miladinović)