BEOGRAD/KRAGUJEVAC - Njihovu bol ne leči vreme, kao ni sve one koji se sećaju svojih najmilijih na Dan kosmetskih žrtava. Već osam godina Aleksandra i Tomislav Jovović su zajedno, jači za dva sina i nadu da će im biti bolje. Makar morali da odu daleko od rodnog Goraždevca, daleko od grobova stradale rođene braće - pravo u Nemačku.
Trinaesti avgust 2003. godine nije bio petak. Ali porodicama Dakić i Jovović bio je crn avgustovski dan, zbog koga i dalje tuguju i strahuju. Usred kupanja u reci Bistrici, nedaleko od Peći, zlokobni rafali ubili su dvojicu dečaka, Pantu Dakića (12) i Ivana Jovovića (19). Niko ne zaboravlja to zversko ubistvo. Svi saučestvuju u boli porodica svakog 13. avgusta. Ili 10. juna, na Dan kosmetskih žrtava. Ali niko, ni do dana današnjeg, ne zna ko je ubio dvojicu dečaka. Malo ko zna da su te porodice nakon tragedije postale jedna i da imaju dva nova člana, dvojicu dečaka - šestogodišnjeg Pavla i šestomesečnog Tihana.
Naime, rođenu Pantinu sestru Aleksandru (26) i rođenog Ivanovog brata, Tomislava (26) spojila je sudbina, iz čega je nikla ljubav, kasnije krunisana brakom i naslednicima. Sada žive u Kragujevcu, bore sa novim izazovima.
- Spremamo Pavla za prvi razred od septembra, ali i Tomislava za odlazak u Nemačku. Nažalost, ne možemo više ovako da živimo. Tomislav radi kao profesor matematike u Gornjem Milanovcu i svakog dana putuje tamo i nazad u Kragujevac, i tako izgubi i po četiri sata. Ne može da nađe posao u Kragujevcu i prosto je neizdrživo, naročito sada kada imamo i drugo dete. Počeo je da uči nemački jezik, sada je na srednjem nivou. Planiramo da dogodine, kada dobije licencu za međunarodni jezik, ode u Nemačku i radi kod mog ujaka koji se bavi varenjem - ističe Aleksandra.
Kako kaže, posle skoro deset godina biće razdvojeni.
- U početku će Tomislav biti sam u Nemačkoj dok ne vidimo kako će se snaći. Ako sve bude dobro, deca i ja bismo došli kod njega. Kod ujaka u Nemačkoj mi radi i brat. Jednostavno, to za sada vidimo kao jedino rešenje za bolju budućnost. Ja sam na trudničkom bolovanju, primam od države novac, a inače sam profesionalni šminker. Tomislav je magistar, a planirao je i doktorske studije, samo sada ne stiže - objašnjava Aleksandra.
Mladom bračnom paru najteže će biti da se još više udalje od roditelja.
- I moji i suprugovi roditelji su ostali da žive u Goraždevcu. Tamo su i grobovi naše braće. Svakodnevno pratimo šta se događa dole i strepimo. Kad god izbije neki incident, u Goraždevcu nestane struje, ne rade telefoni. To nam je najgore kada se to dogodi uveče pa praktično do ujutru ne znamo da li su živi - naglašava mlada majka dvoje dece.
Situacija na Kosovu je, kako kaže, iz dana u dan sve gora.
- U Goraždevcu svakog dana se događaju pljačke. Nestaju ljudima automobili, upadaju lopovi u kuće. Bukvalno je tenzija svakog dana. Roditelji strepe i kad im neko pokuca na vrata. Na sreću, niko ih do sada nije pljačkao, ali briga je velika - kaže Aleksandra.
U malenoj enklavi kod Peći sve manje Srba živi.
- Na popisu je 500 ljudi, ali tamo je upola manje stanovnika. Mnogi smatraju da su naredni meseci ključni za ostanak u Goraždevcu. Moja majka radi kao bibliotekarka u osnovnoj školi, dok je suprugova majka vaspitačica u vrtiću u istoj zgradi. Priča se da će ta škola najesen postati albanska. Ako se to dogodi, većina Srba će otići iz Goraždevca. Našim roditeljima je najteže da se odvoje od grobova svoje dece - ističe Aleksandra.
Inače, Dan kosmetskih žrtava obeležava se 10. juna, kada je završeno bombardovanje SR Jugoslavije i počela primena Rezolucije 1244. Tragedija porodica Dakić i Jovović je samo jedna u nizu priča bez odgovora ko i zašto je oduzeo najmilije jednoj porodici.
"Svi nas se sete samo na godišnjicu ubistva"
Aleksandru i Tomislava boli i to što ih malo ko pita kako žive i da li im treba pomoć, a kako kažu, svi ih se sete na godišnjicu ubistva Pante i Ivana.
- Opštinski radnici u Goraždevcu često spominju nerešeno ubistvo naše braće da dokažu kako su Srbi obespravljeni, a ne pitaju nas nikada da li nam treba nešto. Bukvalno smo prepušteni sami sebi. Još 2006. godine moj otac je tražio azil u Švajcarskoj, ali na kraju ipak nismo otišli tamo - naglašava Aleksandra.
(Kurir.rs/Blic/Marko Tašković/Foto: Facebook printscreen)