KADA NADOĐE REKA U SELU LIPOVAC ŠESTOČLANA PORODICA OSTAJE ODSEČENA OD SVETA: Živimo u strahu, decu prenosimo preko reke, komšije nam doturaju namirnice
Za neverovati je da u godini kada se više nego ikada govori o populacionoj politici u Srba, i kada nam sela izumiru u Šumadiji, da šestočlana porodica Trifunović, iz sela Lipovica, ostaje odsečena od sveta i po nedelju dana.
Kada nadođe reka Gruža, oni ne mogu ovamo preko -do sela i škole. Tada četvoro dece Kristina (15), Velimir (11), Tamara (10) ne idu u školu, a trogodišnja Ivana jedina se raduje se, kako je seljani u šali zovu „talačkoj krizi“.
A oni, makanje, zajedno sa svojim roditeljima Milanom (36) i majkom Milicom (35) „taoci“ su naše zajedničke nebrige, nerazumevanja, stihiji vremena koje nam je donelo da se, eto radujemo, kada se u poluopustelim vrletima Rudnika, vidimo da ima i onih koji su rešili da na svojoj dedovini sviju svoje porodično gnezdo. Kada u seljačkoj kući raste četvoro dece, na žalost je vest vredna i novinskog pisanija.
"Radio sam u fabrici, ali od radničke plate se ne hrani ovoliko dece. Ovde sada obrađujemo tridesetak hektara zemlje, imamo stoke. Za hleb i uz hleb što kažu naši stari ima. Ne oskudevamo ni u čemu, još da imamo taj most, da ne gazimo reku svaki dan i ne gledam u nebo kada će kiša da padne bilo bi nam lakše. Deca mi prelaze preko balvana koji sam sam napravio", priča nam u dahu Milan, koji svoje prihode upotpunjuje i sečom drva.
Ruke mu pocrnele od rada, ispucale kao i brazde njegovih njiva i malinjaka, ali pun je života, da stekne još i više, da svakom detetu ostavi svoj kutak pod svodom nebeskim. Nego reka Gruža mu dođe kao Usud. I nigde kao ovde ne zna da podivlja, da nosi sve pred sobom kao pre nekoliko godina, kada je od malenog planinskog potoka za par sati nadošla u pravu bujičnu reku koja je kao od šale podizale kombajne, nosila traktore, krave, ovce...
"Živimo u strahu. Balvan je to, okliznuće se deca. Pazimo ih, ali nekad smo u polju ne znamo kad im se završe časovi. Svake godine klima se menja, sve su jače bujice. Milan ih više ručno nosi preko reke", priča supruga Milica, koja se ovde vratila iz Beograda.
Kod Trifunovića nas dočekuju i komšije, sa one strane reke Mihajlo i Zorica Erić, Slobodan Marinković, Ranko Obradović... U vreme kada nadođe reka pomažu, doturaju namirnice kako znaju i mogu. Ponosni su što eto u njihovom selu u jednoj kući raste četvoro dece... A šumadijski seljak sve pamti, bar dva kolena unazad.
"U našoj školi 1983.godine bilo je 250-oro dece iz osam okolnih sela. Sada ih ima osamdesetak. Odlazi narod. Političari dođu pred izbore, obećaju i odu. Umesto da se pomogne da se zanovimo, eto ni most ne mogu da naprave, a šta je to za državu? Pa njima orden treba da se da što su decu izrodili na selu", pita se i odgovara Zorica Erić, britkog jezika, koja ne štedi reči kada kudi nadležne.
Sve u svemu, Milan pored toga što prenosi decu, bar trećinu godine na drugu stranu reke prenosi i oko 150 litara mleka dnevno. Hvali mlekadžiju Milana Petrovića da je čovek velikog srca, da ima razumevanja, ali „kamion jednostavno ne može preko reke čim malo poraste voda. Ovlaže kablovi“. I tada stane. Kao i život s one strane reke gde mu je kuća, kada naiđe nevolja odozgo sa Rudnika.
(Kurir.rs/Dragomir Ilić/Foto: D.I.)