Romelu Lukaku ima 25 godina, igra na svetskom prvenstvu i prvi je napadač Mančester junajteda... Dakle, ima sve što se poželeti može... A krenuo je bukvalno sa dna...
OVO JE NJEGOVA PRIČA...
Tačno se sećam momenta kada sam saznao da više nemamo novca. U glavi mi je i dalje slika majke u kuhinji i pogleda na njenom licu. Imao sam šest godina i došao sam kući na ručak za vreme pauze u školi. Moja mama je imala isti meni svaki dan: hleb i mleko. kad si dete ne razmišljaš puno o tome. Mislim da je to bilo sve što smo mogli priuštiti.
Kad sam jednog dana došao u kuhinju, video sam majku ispred frižidera s kutijom mleka, kao i obično. Međutim, sada je mešala nešto unutra. Baš je protresla kutiju. Nisam razumeo šta se dešava... Donela je ručak do mene i nasmejala se kao da je sve u redu. Tada sam shvatio...
Pomešala je vodu sa mlekom. Nismo imali dovoljno novca do sledeće nedelje. Bili smo totalno bez novca. Ne samo siromašni, već bez ičega.
Moj otac je bio profesionalni fudbaler, ali pred kraj njegove karijere, sve pare su nestale. Prva stvar bez koje smo ostali je kablovska televizija. Nije više bilo fudbala. Kasnije se dešavalo da po nekoliko nedelja nemamo ni struje, tople vode...
Dešavalo se da majka uzme hleb iz pekare i zamoli ih da plati drugi dan. Oni su znali mene i mog mlađeg brata, pa su joj dopuštali da uzme hleb u ponedjeljak, a plati tek u petak.
Nisam mogao više gledati majku kako tako živi. Ne, ne, ne. Nisam to mogao dopustiti.
Ljudi u fudbalu vole da govore o mentalnoj snazi. Pa, ja sam najsnažniji lik kojeg ćete ikad upoznati. Zato šta se sećam sedenja u mraku s bratom i majkom, molitvi, razmišljanja, verovanja, znanja… da će se to ostvariti.
I konačno sam joj jednog dana rekao: ‘Mama, promeniće se. Videćeš. Igraću fudbal za Anderleht, to će se uskoro desiti. Biće nam dobro, ne moraš više da brineš.’
Da vam kažem nešto – svaku utakmicu koju sam ikad igrao je bila kao finale. Kad sam igrao u parku to je bilo finale. U vrtiću – finale. Najozbiljnije to govorim. Svaki put kad sam šutirao na gol, htio sam da rastrgnem loptu. Puna snaga.
Kad sam porastao naglo neki treneri i roditelji su se zabrinuli. Nikad neću zaboraviti prvi put kad me neka odrasla osoba upitala: ‘Hej koliko ti imaš godina? Koje si godište?’‘Jeste vi ozbiljni?’
Kad sam imao 11 godina, igrao sam za mladi time Liersea, i jedan roditelj od momaka iz druge ekipe je hteo da me zaustavi pri ulasku na teren. Govorio je: ‘Koliko ovaj ima godina, gdje mu je lična karta? Odakle je on?‘
Pomislio sam, odakle sam ja? Šta? Rođen sam u Antverpu, ja sam iz Belgije.
Otišao sam po ličnu iz torbe i pokazao je svima. Oni su je uzeli, gledali je kao detektivi i sećam se kako mi je krv ključala venama.
‘O, sad ću vašeg sina još više izubijati. Ionako bih ih sve razbio, ali sad ću ga uništiti. Moraćete da vozite kući uplakanog dečaka.’
Hteo sam da budem najbolji fudbaler u belgijskoj istoriji. To je bio moj cilj. Ne biti dobar, ne odličan, već najbolji. Igrao sam s toliko ljutnje, zbog mnogo stvari. Zbog pacova koji su trčali po našem stanu, jer nisam mogao da gledam Ligu Šampiona, zbog toga kako su me drugi roditelji gledali. Kao da sam bio na misiji.
S 12 godina postigao sam 76 golova na 34 utakmice. Dao sam ih sve u očevim patikama. Kad smo imali isti broj stopala, delili bismo patike.
Sezona 2008/2009. Jedva da je igrao za U19 selekciju Anderlehta. Te sezone je morao da potpiše ugovor. Kako će to da uradi ako nije ni u prvih 11 U19 tima?
“Opkladio sam se sa trenerom. Rekao sam mu: 'Ako mi daš da igram, obećavam 25 golova do decembra!' Smejao se. Bukvalno. Rekao sam: 'Hajde onda da se kladimo.' Pristao je. Ako ne uspem, idem na klupu. Rekao sam: Važi, ali ako uspem ti moraš da čistiš sve one mini kombije što igrače vode kući sa treninga. Pristao je. Najgluplja opklada koju je napravio. Dao sam 25 u novembru. Brate, pre Božića smo jeli palačinke. Neka to bude lekcija: Ne igraj se sa gladnim dečakom”.
Rekao sam majci da ću uspeti sa 16 godina. Zakasnio sam za 11 dana. Potpisao sam ugovor sa Anderlehtom.
Kurir sport