Ako bi se analizirali svi dosadašnji predlozi o rešenju kosovskog pitanja, čini mi se da dominiraju dva: zamrznuti konflikt i podela, odnosno razgraničenje.
Prvi je teorijski moguć, ali štetan, drugi je dobar, ali zakasnio. Zamrznuti konflikt je rešenje bez rešenja. To je više očekivanje ili gledanje u nebo da se nešto desi, nego što je stvaran predlog ili politička platforma. Od 1999. godine, pa i od proglašenja kosovske nezavisnosti 2008, svet se dramatično promenio.
Tramp je izabran za predsednika SAD, Putin u Rusiji nikada nije bio jači, EU nikada slabija, Kina je postala ekonomska velesila. Da li su sve te okolnosti uticale da se dramatično promeni međunarodno gledanje na rešenje ovog pitanja? Vrlo malo.
Pregovaračku poziciju Srbija je popravila više zbog ekonomskih i drugih reformi koje sprovodi, kao i poboljšanjem svog međunarodnog imidža, nego zbog svih globalnih promena koje su se dogodile.
Zato zamrznuti konflikt znači samo glas za nastavak agonije u kojoj bi se Srbija našla, i sama sa sobom, i sa Kosovom.
Sa podelom Kosova se zakasnilo, a ne postoji ni spremnost glavnih međunarodnih igrača da podrže jednu takvu opciju u ovom trenutku.
U ovoj velikoj partiji šaha Srbija igra s crnim figurama i bez dva topa. Baš zbog toga, važno je da ovo pitanje ne bude korišćeno za dnevno političke potrebe već da bude tretirano kao ključna državna tema od koje zavisi budućnost čitavog društva. Više realizma, a manje populizma, ne bi škodilo.
Kurir / E.K.
Foto: Zorana Jevtić