Svako busanje političara u "grudi junačke" donosilo im je nemir i brigu za bezbednost. Tehnički pregovori, vođeni zbog njih, dodatno su im zakomplikovali i poskupeli ionako težak život
Svako busanje u "grudi junačke" u Beogradu i pozivanje na patriotizam u proteklih 19 godina (od potpisivanja Kumanovskog sporazuma 1999) Srbima na Kosovu donosilo je samo nemir i brigu za bezbednost, kaže za Kurir Ranđel Nojkić.
Šta tim ljudima znače sve one velike patriotske poruke koje slušaju bezmalo gotovo dve decenije, kako utiču na njihov život i da li su se oni ikad išta pitali? Prema rečima Nojkića, poznavaoca kosovskih prilika i člana Predsedništva SPO, Srbi sa Kosova su, u stvari, uvek bili žrtve jer im nikad nije bilo dopušteno da odlučuju sami. Da, ističe Nojkić, Beograd je oduvek i trebalo da bude uključen, ali su glavnu reč morali da vode Srbi sa Kosova. Uostalom, o njihovoj se sudbini i odlučuje gotovo dve decenije.
- Kad god krenu priče o patriotizmu u Beogradu, Srbi na Kosovu, naročito na jugu, u teškoj su situaciji i brinu za svoju bezbednost. U neizvesnosti su. Srbi sa Kosova ne isključuju potrebu da i Beograd bude uključen u pregovore Srba i Albanaca, ali ne treba da nam se nameću rešenja koja ne odgovaraju Srbima dole - kaže Nojkić.
I pored ocena da je Kosovo napustilo oko 120.000 Srba od 1999, koliko traje politička borba za južnu srpsku pokrajinu, Nojkić navodi da je taj broj daleko veći i da je u pitanju čak 250.000 Srba.
A čime su to političke garniture u Beogradu boreći se za Kosovo zakomplikovale život prosečnom Srbinu na Kosovu?
- Evo, pitanje penzija za Srbe sa Kosova! Prvo su rekli nema evidencije o radnom stažu ljudi koji su nekad radili na Kosovu, a onda se ispostavi da evidencije ima u Prištini, ali Fond PIO ne priznaje pečat Kosova! Ne priznaje ni pečat Unmik (po tom pitanju) - kaže Nojkić i dodaje:
- Tako, nekome sa 20 godina radnog staža priznaju tek 10! Zatim, Slobodan Samardžić kada se bavio Kosovom zahtevao je od Srba južno od Ibra da napuste sve institucije. Srbi su napustili kosovsku policiju i onda su tu dovedeni Albanci. I vi više nemate svog čoveka tu.
Nojkić kao veliki problem navodi i slobodu kretanja, koja je dogovorena u Briselu 2011.
- Sloboda kretanja kada je dogovorena, bila je na štetu Srba. Plaćali su ogromne dažbine. Morali su da plaćaju velika osiguranja, dupla, za vozila - i kosovsko i srpsko - kaže Nojkić i dodaje:
- Srbi i Albanci bi se dogovorili. Srbi sa Kosova treba da budu nosioci odgovornosti.
Srbin sa Kosova, koji je želeo da ostane anoniman u strahu od pretnji, sa porodicom živi južno od Ibra. Za Kurir kaže da su Srbi na izmaku snage, svakodnevno se plašeći za svoje najbliže.
- Živim sa svojom porodicom na našoj dedovini, ali svakog dana smo u strahu da nas ne napadnu. Šta vi mislite, kako je nama ovde kad vi u Beogradu počnete da se busate u grudi i pretite Albancima, a mi ovde kao siročići okruženi njima. Pa dosta mi je više svega. Mi treba da se pitamo za našu sudbinu, a ne da mi tamo neki političari zbog svog ličnog interesa manipulišu sa Kosovom već tri decenije! Nama treba to pomirenje sa Albancima, da budemo ovde zaštićeni kao beli medvedi i da nas više ne gledaju kao neprijatelje! Šta će bre Srbiji Kosovo kad nijedan Srbin ne bude živeo na Kosovu?! Zašto ne dođu te takozvane patriote da žive na Kosovu! Ja želim da moja deca budu ravnopravna sa albanskom decom i da se ne osećaju kao građani drugog reda - kaže sagovornik i dodaje da su Srbi umorni od života "sa strahom", koji je decenijama deo svakodnevice.
(Kurir.rs / K.Blagović / Foto: Slobodno srpski)
Kako su političari iz Beograda
zakomplikovali život Srbima na KiM