Prenosimo vam delove sećanja Branislava Lečića, koga je Đinđić pozvao u postpetooktobarsku vladu da bude ministar kulture, u kojima prvi put otkriva sadržaje njihovih razgovora iz perioda koji su bili prelomni za srpsku istoriju.
Inače, upravo na današnji dan Zoran Đinđić bi napunio 66. godina.
Ovi delovi objavljeni su u knjizi "Đinđić", a prenosi ih Nedeljnik.
"Pazi da nam ne prođe život u kompromisima"
Stižem u Beograd, ne raspakujem kofere, i odmah odlazim u Siminu 41, u sedište DOS-a, da se vidim sa Zoranom Đinđićem, koji me već čeka jer sam mu javio da dolazim.
Sa vrata mu euforično kažem, pre nego što smo se zagrlili i pozdravili: "Sada pobeđuješ!"
Zoran Đinđić: Zašto misliš?
Lečić: Zbog dve stvari.
Z: Koje?
Lečić: Prva je stvar što si se proglasio za menadžera DOS-a, a ne za lidera, iako to jesi. Dok ovi iz DOS-a to shvate, ti ćeš završiti posao.
Z: (smeje se) A druga?
Lečić: Zato što si možda prvi put u istoriji Srbije, a u novijoj sigurno, stavio nekog ispred sebe - Koštunicu. U Srbiji to ne biva. Eto zato ćeš pobediti.
Z: E to drugo će me zajebati.
L: Ej, nemoj sada da me razočaraš. Taman sam poverovao u tvoju veličinu i genijalnost.
Z: Ne znaš ti ko je on i kakav je.
Lečić: Ko je? I kakav je?
Z: Videćeš.
(I ni reči više nije rekao.)
Petog oktobra vlast zaista pada, ali ja imam isti osećaj nedovršenosti koji sam imao i posle Česme.
Ali čujem Zorana, koji mi opet drži lekciju da se politika sastoji iz mogućih i ostvarivih poteza, i da veliki radovi uvek traju dugo. U tim radovima, kompromisi su neizbežni.
L: Zoki, pazi da nam ne prođe život u kompromisima.
Z: (opet njegov osmeh, pomalo prekoran, ali i oslobađajući)
Ti bi sad da se sakriješ u profesiju!
Branislav Lečić je u sećanjima na Đinđića izneo i epizodu koja je dovela do njegovog postavljenja na mesto ministra kulture:
Formira se prva demokratska vlada u Srbiji. Zoran Đinđić je već viđen za premijera. U istom trenutku - nemiri u zoni bezbednosti sa Kosovom.
To veče, dobijam Zoranov poziv. "Hoćeš li da ideš sa mnom sutra u Bujanovac? Hoću da dam podršku policiji i vojsci u zoni bezbednosti."
Odmah pristajem. Rano ujutru krećemo. Sa nama ide i Miodrag Kostić, u džipu sa prikolicom na kojoj su motorne sanke - poklon za vojsku da zimi lakše obilazi teren.
Na trećini puta, stajemo na nekoj pumpi da napunimo gorivo. Vozač izlazi da reguliše račun, Zoran i ja ostajemo. Odjednom, Zoran kaže: "Ej, hoćeš da budeš ministar?"
L: Ministar?
Z: Da, ministar.
L: Čega?
Z: Kako čega? Pa kulture.
L: (Očigledno zapanjenje i zbunjenost na mom licu) Zašto?
Z: Šta - zašto?
L: Mislim, zašto ministar?
Z: Pa zato što mi trebaš. Hoću nestranačke ministre koji će da urade posao
.
L: Ali ja to ne znam da radim!
Z: Ne znaš? A vidiš, ja sam se rodio kao premijer. Ne znam ni ja, ali ću naučiti! Svi ćemo da učimo. Nije to tako teško. Teško je stvoriti dobru atmosferu za promenu. Malo je onih koji će biti uz nas. Ali rezultati, za 2-3 godine, mogu da promene stvar.
Posle jednog mandata očekujem ozbiljnu podršku. A ako bismo uspeli da dobijemo i drugi mandat, očekujem ozbiljnu promenu, u kojoj bi i obični ljudi shvatili, i u većini bili za nas.
L: Znaš šta? Sve shvatam i razumem. Ali meni se ne ostavlja moja profesija. Ja volim ono što radim.
Tišina.
Ponovo smo na putu. Još uvek traje tišina. Neprijatno mi je.
Odjednom, Zoran udara rukama po sedištu iz sve snage, i ostavlja u šoku i mene i Saleta. Pri tome, euforično govori: "Znači tako! To si ti! Sad kad treba da se radi! Ti bi da se sakriješ u profesiju! Šta smo onda do sad ovo radili?! Tebi je lepo, je li?! Voliš to! Pa i ja volim svoju porodicu, ali retko ih viđam. Jer radim nešto izuzetno. Nešto što je preče od svega. Nešto za šta svi treba da se žrtvujemo, bar malo. Da napravimo najzad od ove zemlje dostojno mesto za život, i nas i naše dece!"
Ne, ne, ne, ne. Ako ste mislili da je ovo politički govor, varate se.
To je majstorstvo psihološkog rada. Slušam ga otvorenih usta.
Z: Gledam te u kampanji DOS-a! Ti si jedini išao sa nama kao nestranačka ličnost. I kad god si govorio, bio je to nov govor. Nijednom se nisi ponovio! Za razliku od svih nas. Ti govoriš iz duše, iz tebe navire! A mi smo političari, ponavljamo poruke da bi ih ljudi zapamtili. I sve što si govorio, ne samo da je pokretalo narod nego i nas, i mene! A sad kad treba da radiš, tebe nema. Ti bi u pozorište, na sigurno, gde je lepo. Znači, ti si samo za priču, a ne i za delo.
Šah-mat. Genijalno. Neočekivano. I što je najgore, motivišuće. To je bio Zoran.
Naravno da sam pristao da budem ministar - bilo čega.
Iako je telefonom opomenuo da ne želi u Bujanovcu da vidi ni Radeta Markovića ni Pavkovića, i jedan i drugi se pojavljuju, čak i Legija. Tada sam ga prvi put video. Žohari slute u čijim je rukama odluka.
Drugo iznenađenje dolazi već sledeće večeri - dan pred sutrašnju inauguraciju Vlade. Sastanak buduće vlade je, takođe, u Siminoj 41, ali sada u potkrovlju, gde je veći prostor. Zoran ovo organizuje da se međusobno upoznamo i pripremimo za sutrašnji dan.
Samo što smo seli, kreće Zoranovo uvodno slovo:
"Pre nego što krenemo o onome šta od vas očekujem, želim samo da zahvalim Branislavu Lečiću što je pristao da bude deo ovoga tima kao ministar za kulturu."
Malo je reći da mi je bilo neprijatno. Hteo sam u zemlju da propadnem. I ovo što vam pišem mi nije prijatno, ali ovo pričam zbog njega, da i vi koji ovo budete čitali bar malo shvatite kakav je to bio čovek.
Tog trenutka betonirao je moje poverenje i lojalnost.
Znao je da te veže i obaveže. I kao svaki pravi lider, znao je da sve ne preuzme na sebe, nego da stvori respektabilan tim i delegira odgovornost.
Ovo ne može da se imitira. Sa tim se rađa", navodi Lečić u svom sećanju na ubijenog premijera Đinđića.
(Kurir.rs/Nedeljnik-Odlomak iz knjige "Đinđić" (izdavač "Vukotić medija")