Volio bih da sam darovit s rečima ko što je baba bila, verujte!
Grubo tesana Srpkinja iz Crne Gore, naoko preka i štedljiva na svemu, rečima ponajviše, al tako je na planini- vazda je manjkalo svega osim časti i obraza, a vala više od toga i nije trebalo, bez svega se može osim bez toga!
Rekoh, volio bih da sam darovit s rečima ko ona, svu bruku ove fukare Milolendske svela bi u dve reči: “Posro Bog!” i tama je tako- ni reči tu više ne treba o ovom nesoju Ivanu Mašuloviću, nekakvom majorčiću Đukanovićeve sprdačine od NATO gologuzijanije što je svoje mesto u istoriji našao tamo gde su mu braća preklana i prognana- na proslavi đavoljeg pira, proklete “Oluje”!
Znaš li jado, pod kojom si zastavom stajao, čemu aplaudirao, čemu nazdravljalo- smrti braće, Mašuloviću, Srba!
Stajao si u krvi do kolena, krvi braće, valjan temelj sjajne oficirske karijere, je li?!
Dužnost ti je bila da budeš tamo?! Ne bi ti al se moralo, a?!
E, pa, jedina ti je dužnost kao čoveka i oficira bila da skineš tu gizdavu bruku sa sebe, baciš je na zemlju i rekneš: “Neću, nema te sile i komande koja će me naterati da po grobnoj zemlji braće gazim slaveći s njnjihovim krvnicima”, al šta ti o ljudskoj i oficirskoj časti znaš kad je ulog “samo” obraz a nagrada koja zvezdica više na lakejskim epoletama?!
Jesi li onako, kukavički pognute glave, možda mislio na neke Mašuloviće, časne kuće čija si vrata doveka guzicom zatvorio?!
Jesi li mislio na sve naše đedove, prađedove, čukunđedove…one časne belege što svetle u mraku ko kandila Crne Gore, ili su tvoja tamjaništa postala nedogorele srpske kuće po hrvatskoj?!
Jesi li ih video dolazeći na đavolji pir?! Lako ih je poznati- nema ih!
Ko zna koliko si ih pregazio “časno” marširajući da se ušunjaš među ostalu fukaru, pod pogano znamenje, da aplaudiraš kad ti zlikovci komaduju da siktanjem zaglušite vrisak umiruće braće što će se doveka razlegati tim đavoljim guvnom na kojem ste ponosito stajali?!
Znaš li ti šta je oficir?! Nije to tek uniforma na čoveku, već čovek pod uniformom, a odelo, ableku, ne čini čoveka već ono što će učiniti, iliti, neće da ne orbuka oficirsku čast, a čast nije samo tvoja nego si je od predaka nasledio i na njihovu komadu odgovaraš kako bi potomci jednaku čast nasledili od tebe, mučeniče!
Oficirska čast je da si tog dana rekao: “Ako treba u krvi braće da stojim ja više nisam oficir, a ovu uniformu dajte nekom šumaru neka u njoj čuva bukve i jasike, valjanija će biti, neukaljana i obožena!”
Dični delijo u NATO portikli- slavi sad ako ti maršal Milo prikači još koju zvezdicu na epolete srama, al znaj da je svaka od tih zvezdica duša nekog mučenog Srbina, pala s neba ko kamen na ta “junačka” ramena, pa vidi kako ćeš se nositi s njima?!
Godišnjice đavoljeg pira- “Oluje” dođu i prođu, al šta ćeš s vetrovima koji će doveka tući po obrazima, ako ti je još šta od obraza ostalo, mada ko je u bratsku krv zagazio…
Žao mi te je, veruj da jeste, dičniji su perjanici Crne Gore one starine u čobaniji po katunima negoli ti u klovnovskoj NATO peleni!
Oni su serdari naše Crne Gore, a ti kamen u ruci Mila Đukanovića, onaj kojim se bijete u glavu ubeđeni da je lekovitije raspolutiti ih.
Kad istekne krv valjda će se u njoj podaviti i pokliči predaka: “U slavu Boga- za Crnu Goru, za Srbiju- juriš junaci”, ili neće, no će plivati, moj Mašuloviću, ko krst časni Moračom, Tarom, Limom, Pčinjom, Bojanom, Skadrom…
Mihailo Medenica