LESKOVAC - Pomalo zaboravljeni leskovački terzija Aleksandar Stojanović iz Guckine familije rodio se na današnji dan pre jednog veka, ali svoj jubilej neće proslaviti jer nema s kim – drugovi su davno pomrli, i supruga nije više među živima, a sin, unuk i unuke daleko od rodne kuće.
„Do pre mesec dana mislio sam da ću stoti rođendan proslaviti gala, onako kako je nekada moja pokojna prelepa supruga Olivera pravila matinea, ali sam se predomislio. Nemam s kim da slavim, to je prvo, drugo, veoma sam deprimiran jer sam pre dvadesetak dana opljačkan“, priča ova krepka starina u svojoj prostranoj u ukusno nameštenoj kući od 160 kvadrata, punoj uspomena, u Ulici Miloša Obilića, nedaleko od centra grada, navodi Jugmedia.rs.
Zatičemo ga samog, zaključanog u toj kući sa baštom punom cveća, koje neguje sam. Tek se vratio iz grada. Po kući, kojoj nedostaje ženska ruka, se kreće lagano, ali sigurno. Ne izgleda kao stogodišnjak. Na prvi pogled mlađi je bar 15 godina. Prvo što nas je zanimalo to je recept za dugi život.
„Rad, rad i samo rad, ali i uredna ishrana. Nikada nisam pušio ni pio, ne volim tešku, masnu, hranu, ali mislim da mi je život produži čaj od trave „vodopije“, u narodu poznatije kao – golguza. Ima je svuda. Pijem je svaki dan bez šećera kao vodu, još iz mladićkih dana kada sam bolovao od žutice, na preporuku jedne žene iz Vrnjačke Banje“, objašnjava.
Sem što slabije čuje, gospodin Aleksandar, a on se zaista ponaša i deluje kao ona predratna gospoda, nema druge hronične bolesti.
„Zdrav sam, osećam se fizički dobro i mislim da ću još dugo živeti“, priča i smeška, a potom šapatom dodaje: „Šalim se, naravno. O tome odlučuje onaj gore“, pokazuje palcem prema plafonu, odnosno, nebu.
Iako je u odličnoj fizičkoj kondiciji, psihički se oseća loše, što je posledica dugotrajnog samačkog života budući da mu je supruga preminula još 2005. godine.
„Sam sam, usamljen sam, loše se osećam, nesrećan sam. Društvo mi samo ponekad pravi inženjer u penziji Karabegović, mnogo mlađi od mene. Ali to nije dovoljno. Lutam po ovim velikim sobama, po ovoj kući koju smo sa suprugom pravili šesdesetih godina prošloga veka, i, plačem“.
Kuća Stojanovića je nekada bila mesto okupljanja zanatlija, puna, vesela.
Alekandar i Olivera su bili srećan par. Dobili sina, pa kćer, koja je umrla od dijareje u 12. mesecu života i ta tragedija je i danas njegova „živa rana“.
Sinu je kasnije kupio veliku kuću u Beogradu i lokal, dobio unuka i dve unuke. Ali, Veze su se prekinule.
„Sada ni ne znam da li te moje unuke imaju svoje porodice, da li su su se udale“, priča sa suznim očima.
Aleksandar Stojanović je kao dete zemljoradnika terzijskim zanatom (šivenje narodne nošnje p.n), počeo da se bavi 1929. godine kao čirak, a svoju radnju na Niškoj ulci, preko puta glavne pošte, otvorio je 1936. godine kada je na lutriji dobio 200.000 dinara.
„Tada su za jedan dinar mogla da se kupe četiri jaja, pa iz tog odnosa može da se vidi koliko sam ja bio srećnik sa 200 hiljada“.
Odmah je uvezao engleski pamuk, posao je znao, glavna šnajderka bila je njegova životna saputnica, primili su radnike.
„Zarađivalo se lepo. Kupio sma kuću koju sam kasnije srušio i napravio novu, prvi u Leskovcu sam imao automobil italijanske marke „milićento“, pa su dolazili da mi ispituju poreklo imovimne. Naravno, ništa sumnjivo nisu našli jer smo mi to zaradili radom. Ja sam ručao u vreme večere. Kasnije sam kupio i stan u Leskovcu“, priča.
U penzionerskim danima uživa 38 godina, jer je 1980.godine zatvorio radnju.
„Nekako je u to vreme je i prestala masovnija potreba za narodonom nošnjom. I starije žene sa sela obukle su gradske suknje i haljine, pa sada terzije uglavnom rade za kulturno umetnička društva ili za nekog zalutalog turistu, ali ja mojim kolegama želim sve uspehe ovoga sveta“.
Bavio se, priča, i humanitarnim radom. Kada je 1963. godine Skoplje stradalo u zemljotresu, poslao je 100 hiljada dinara, a svog ljubimca „milećenta“ „ganc novog“ dao na uslugu, pa mu je vraćen mesec dana kasnije.
„Naročiti dobrotvor bila je moja supruga, a ja sam je ohrbrivao u tome. Jer, život, ipak, nije samo rad. Treba uživati u onome što se zaradi i treba biti, kako se danas popularno kaže, društveno odgovoran. To sam naučio i u porodici i od starijih leskovačkih predratnih zanatlija“.
Ispraća nas takođe lakim korakom preko stepenica i kroz cvetnu aleju, a na kapiji nam želi da dočekamo stotu „i koju više“ i ne samo mi.
„Poručiti svim Leskovčanima da im želim dug život, samo neka piju vodopiju“, govori dok zaključava – Sam sam, moram da se zaključam“, kao da se pravda.
Deda Aleksandar ipak rođendan neće proslaviti sam, jer je iz kabineta gradonačelnika u poslepodnevnim satima stiglo obaveštenje da će gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović večeras posetiti Stojanovića i čestitati mu rodjendan sa svojim saradncima.
(Kurir.rs/Jugmedia.rs, M.Ivanović)