O pozorištu, kulturnoj politici, kulturi, poslednjem romanu, rijaliti programima...
Toliko tema a ipak je sve stalo u samo jedan razgovor sa Vidom Ognjenović, profesorokom glume, rediteljkom, književnicom, nekadašnjom ambasadorkom...
Tema vašeg poslednjeg romana” Maksimum” je hajka na ljude čiji su rezultati zasmetali zavidljvcima u našoj sredini. Vi kažete da je "napad na ljude koji su iznad sredine kod nas domaća radinost."
Da, po učestalosti pojave, reklo bi se da su ti napadi kod nas dosta rasprostranjena borilačka veština. Ne govorim o polemičkim dijalozima, za njih navijam, oni su poželjni, nego o onom ciljanom provlačenju čoveka kroz blato zluradih podmetačina od kojih se napadnuti nikad sasvim ne opere. Po pravilu mi retko branimo žrtvu, nego više uživamo u jarosti napadača, bez obzira na gadost njegove municije. Ta korida je kod nas jedna vrsta društvene igre na nesreću.....
Da li je to na tragu onoga o čemu je pisao Domanović da sredina ne dozvoljava da se neko izvuče iz mrtvog mora koje vlada?
Domanović je žestoko napadao mrtvilo gradjanskog mora u zemlji Stradiji gde vlast rigidno zaustavlja svaki i najmanji talas, jer se plaši da može da je pokrene iz ložišta. Nažalost, nije se promenilo društvo, nego je stradao Domanović, jer sredina nije mogla da mu oprosti što je bio za glavu i ramena iznad nje.
Biti "izvođač kulturnih radova" (da parafraziram Radmilovića) u Srbiji nikad nije bilo lako. Zbog čega se čini da su kulturni radnici ali i kultura uopšte trn u oku svakom vladajućem režimu?
Pa to vam je u neku ruku strah od uticaja koji kultura ima. Kultura je polje stalnog nemira, ona počiva na slobodi stvaralačkog istraživanja gde se neprestano traga za nečim što je novo i nedovoljno ispitano, bilo da je u pitanju umetnost, nauka, ili način života. Politika se najčešće shvata kao čvrsto držanje kormila i odredjivanje pravca kretanja. Ona se dakle kao praksa iscrpljuje u bildovanju sopstvenih kormilarskih mišića na kojima održava svoj režim, nekad parlamentarnom snagom, nekad populizmom, nekad silom, nekad demokratskim ubedjivanjem sa biračima, nekad patriotskom, ili ekonomskom ucenom, nekad čvrstom rukom i policijom. Kultura sve te oblike vladavine prozire, javno raspravlja o njima kritički, razotkriva ih... Eto, od te slobodne analize vlast zazire i pokušava da je nekako pridobije, ili ućutka, mada to ne priznaje.
U jednoj emisiji na pitanje koga bi voleli da vide na mestu ministra kulture Predrag Ejdus i Josif Tatić su izgovorili Vaše ime. Čak je Tatić rekao da bi voleo da Vi budete "na mestu ministra svih ministara". Da li Vam je nekada nuđeno to mesto? Ako jeste zašto ste ga odbili?
To su moji dobri drugari i glumci s kojima sam uradila svoje najbolje predstave. Oni su to meni drugarski i navijački „dodeljivali“ odgovorne uloge. Jeste, nudjeno mi je to mesto više puta, medjutim nisam nikad ni za trenutak pomišljala da ga prihvatim. Nije to probna sala, ni radna soba, već vrlo složena i teška dužnost. U stvari pomalo nehumano radno mesto, gde ti je svaki potez ujedno i razlog za kajanje...
Kako Vam izgleda kulturna politika ove zemlje u poslednjih 30 godina? Da li je barem nekad delovalo da idemo ka boljem?
Ne bih rekla da tu ima nekih sudbonosnih razlika. Nekad su kod nas kultura i politika bile u bezuslovnoj sprezi, pa je izgledalo da je kulturni život planiran kao važna energija društvenog razvoja. Jeste, ali uz rigidni politički kriterijum.
Opasna je ta zavisnost kulture od političke pragme, jer kultura mnogo energije gubi nastojeći da svoj pravi zamah zamaskira i izbegne pogrom.
Odnos uzmedju kulture i države ni u razvijenim demokratskim društvima nije do kraja rešen u korist kulture. Medjutim, ta su društva postigla da se kulturna potreba smatra činiocem dobrog žuvota i važnim pokretačem društvene svesti.
Mi nismo stigli do takvog shvatanja. Kod nas se dobar život još uvek meri količinom hrane za prejedanje do pejsmejkera, brojem kuća, za smeštanje bivših i budućih srodnika, širinom bazena u kojima se brčkaju gole starlete i cenom pevača koji besomučno zavijaju u najnoviji slušni aparat uživaoca. To je naš koncept uspešnog rezultata na životnom putu.
Jednom mi je Petar Kralj rekao da kakva nam je prosveta takva nam je i kultura. Da li je bio u pravu?
Naravno. Pre svega kulturna potreba se stiče i razvija obrazovanjem, a da ne govorimo o ukusu i prepoznavanju kulturne i umetničke vrednosti. Sve to treba da krene od dečjeg vrtića odnosno iz porodice, pa da se nadogradjuje.
Izjavili ste negde da glumu ne bi trebalo da predaju glumci već reditelji. Ako se setimo nekih ranijih godina tako je i bilo ali danas sve više glumaca preuzima ulogu profesora. Zbog čega je to tako?
Da mnogi glumci se bave pedagodijom i veoma su dobri u tome. Nisam mislila da je pravilo da glumci ne treba to da rade, već da kod reditelja taj pedagoški pristup direktno proizilazi iz rediteljskog postupka u saradničkom odnosu sa glumcem. Medjutim i mnogi glumci se bave režijom, i kod nas i u svetu, što takodje smatram prirodnim, pa im to iskustvo pomaže i u pedagoškom procesu.
Da li je glumcu teže da bude profesor glume samo zbog, kako ste rekli, opasnosti da oni ne mogu sasvim da izbegnu izvesno oponašanje, ili zbog još nekih stvari?
Da, mislim da postoji ta opasnost kalemarskog načina, da glumac i nehotice klonira svoje iskustvo, ali, verujem, da su glumci pedagozi toga i te kako svesni, pa nalaze način da razvijaju kod svojih studenata glumačku samosvest, a ne imitiranje uzora. Usto, činjenica je da se glumci bave pedagodijom uz svoje stalne glumačke obaveze, pa su često otsutni i teško održavaju potrebni kontinuitet u nastavi. I to sam imala na umu kad sam govorila o pedagogiji glume.
Koliko je i dalje održiv koncept da pozorišta imaju svoje stalne ansamble? Da li ćemo ikada biti u situaciji da teatri angažuju glumce samo po projektima? I da li je to praksa koja bi donela više dobrog ili lošeg?
Šta da vam kažem, to nije lako pitanje. Iako nijedan postojeći koncept nije idealan, pogubna bi bila svaka organizaciona unifikacija pozorišnog života. Jeste kod nas repertoarsko pozorište sa stalnim ansamblom koje se održava državnom, ili gradskom dotacijom, vodeći model, uz manje izuzetke.
Ali nažalost sticajem nevoljnih okonosti, ta pozorišta često više liče na neke zbegove, neke šelterse za pozorišne ljude, nego na umetničke ustanove.
No, evo, vidite, svedoci smo da taj model izdržava sve nedaće i sve svoje slabosti. Pre- življava pre svega žrtvovanjem umetnika. Oni se uzidavaju u te ansamble kao Gojkovica u zidine Skadra i tako ih čuvaju da se ne uruše. A ne bi moralo da bude tako. Ovo nije tako veliki pozorišni prostor da bi bilo nužno da je toliko isparcelisan.
Mislim da bi moralo mnogo više da se radi na organizaciji življe i bolje planirane razmene predstava i umetnika. Ovako se činida su nekako zabunkerisani, zabetonirani
Po tim matičnim scenama, pa se svako gostovanje smatra tektonskim poremećajem i opasnošću po kvalitet izvodjenja. Skroz pogrešno, koliko ja vidim.
Glumci treba da rade širom zemlje i regiona,pred različitom publikom, da se predstave izvode repertoarski na tri, ili četiri scene, jer to su male razdaljine medju gradovima. Treba nastojati da se ansambli ambicioznije razvijaju. Da bi se to postiglo, morala bi da postoji ozbiljna profesionalna pozorišna agencija koja bi se time bavila.
A šta kažete za medijsku sliku o nama koja nas bombarduje s malih ekrana. Ona, verovatno, nikad nije bila sjajna, ali danas je, imam utisak, gora nego ikad.
Da, kamo sreće da vam je to Utisak nedelje, ali nije, nego utisak skoro decenije. A mislilo se da će svi utisci biti ružičasti kad se skine Utisak nedelje. U, evo, najzad smo se dokopali slobode bekrijanja, psovki, golotinje i prostačkih viceva, bez granica i obzira. Za svakog po svašta nešto, kako kažu moderni menadžeri. E pa to svašta nešto, to je naša medijska slika.
Da li je moguće da smo devedesetih i nešto pre toga imali bolji kulturno obrazivni program na TV nego danas?
Pa, eto da kažemo, da u to vreme gledaoci ipak nisu smatrani gomilom koju treba urnebesnom galamom i besramnim kičem odvraćati od bilo kakve ozbiljne misli.
Kako je moguće da danas Javni servis nije sposoban ni da reprizira a kamo li da napravi nešto slično onome što je nekad bilo?
Evo, vidimo moguće je, a kako, pa rekli bismo lako, bez mnogo truda. Treba ipak pohvaliti nekoliko programa iz kulture i igranih serija čiji su autori uspeli da se odupru poplavi šljokica i golih zadnjica, da izvinite za rimu.
Za razliku od štampanih medija koji pod naletom novih tehnologija polako gube trku, knjiga opstaje. Ali koliko se možemo nadati da će i dalje tako biti ako znamo da smo prvi u Evropi po broju funckionalno nepismenih?
Nadajmo se da će se neko dosetiti da za spas književnosti uvede jedno novo zanimnaje za pismene, a to je javni čitač knjiga. On bi, kao što su nekad guslari i rapsodi pevali, čitao naglas knjige grupi zainteresovanih slušalaca, koji su nepismeni. Razlika je samo u tome što su guslari morali da znaju pesme napamet, jer ni oni nisu bili pismeni. Eto, možda će ta modernizovana varijanta usmene književnosti biti jedan, a možda i jedini, način da se knjiga održi u žuvotu.
Za koga danas pisci pišu? Da li Vi pišete prevashodno za sebe ili publiku?
Pišem za publiku i za sebe, jer i ja sam publika.
U Narodnom pozorištu imate svoje tajno mesto odakle posmatrate predstavu. Da li nekada poželite da imate, ili da ste imali i neko tajno mesto gde bi se sklonili u vremenima kada se ovde više gubilo nego što se dobijalo?
Šta da vam kažem, nekad sam se više plašila dobitaka, nego gubitništva. Citiraću Kiša koji je opet, ako se dobro sećam, parafrazirao Andrića, da niti može s ovom zemljom, niti bez nje. Možda je moja krivica što sam se uvek s više nade vraćala ovamo, no što sam odavde odlazila.
Uvek ste bili društveno angažovani. Koja je cena koju ste morali da platite zbog toga? Da li biste da možete ponovo izabrali isti put?
Bilo je izvesnih posledica, tri i po godine bez posla, na primer, no sve je to bio moj izbor. Ne krivim nikoga, a zahvaljujem ljudima koji su me u tome podržali. I naravno, ponovo bih u takvoj prilici izabrala isti put.
Zašto, pa zato što stvarno ne spadam u ljude koji su neosetljivi na političke prilike u kojima žive i rade, pa zarad nekog tobožnjeg komoditeta neutralnosti, potiskuju svoju društvenu svest i ističu da se ne bave politikom. Ja smatram da bi to, bar u mom slučaju, bilo svojevrsno nasilje nad sobom. Nije mi jasno šta je cilj te apstinencije. Možda da se postigne ravnodušnost biljke. Ne, hvala.
Bili ste naš ambasador u Norveškoj i Danskoj... Šta ste naučili od ljudi iz tih severnoh kraljevina?
Naučila sam da odnos prema istini nije metafora iz narodne pesme, već obavezujući stav. Zatim da osećanje nije dekorativni ukras za svečane prilike, nego najdublji doživljaj. I mnogo toga još... Na primer da su prave dragocenosti one stvari koje se ne kupuju razmenom za novac…
Rekli ste da će umetnost pobediti tiraniju zabave. Ima li izgleda da to bude skoro?
Pa to se već događa. Vidite i sami, zabava već uveliko gubi energiju. Istrošila je sve raspoložive, istinite i lažne, tabuizovane i humane, prirodne i tehnološke resurse. Sad tavori na dopinzima i rasprodajama. Naravno čast izuzecima.
Besni na rijaliti programe možda ne uviđamo da je onaj najveći rijaliti zapravo u Narodnoj skupštini, na našoj političkoj sceni. Da li sam preoštar u toj oceni?
Niste, niste. No, nadajmo se da smo dečje bolesti parlamentarizma već preležali. Ovo su sad pojedinačni slučajevi rijaliti sindroma. Oni se sami sobom diskvalifikuju.
Kurir.rs/Petar Latinović/Foto: Nebojša Mandić