Nakon pet dana i 62 besplatna koncerta sutra se zatvara 16. Bir fest na Ušću nastupom benda Neverne bebe.
Samo za Kurir frotmen grupe Milan Đurđević je napisao prvi autorski tekst u toku dosadašnje karijere!
…"usred noći me bude i plaču,
novi grobovi tajnu što kriju
tuđi psi opet laju i skaču
nose strahove košmar i brigu"...
Sa ovim stihovima smo ušli te' 93 u avanturu zvanu Neverne Bebe, prošli kroz iskušenja, strast, poraze, nadanja, uspehe... A stihovi i dalje odzvanjaju ovom našom stvarnošću, samo što smo stariji 25 godina, i potrošeniji u međuvremenu za jos toliko života. A reprize nema.
..."Veliki je Bog što gleda na nas"…
I ova naša cucla sa žiletom kao paradigma vapaja te iste 94, za svim onim sto trajno nestaje i odlazi bez šanse da ikad opet imamo 22 ili 19... A živeli smo romantični san generacije da budemo u nekom pristojnom svetu doktori, majstori, umetnici... malo morgen druže… U stvari, možda opet, jednom, kad budemo imali 22... za one koji nisu sahranili iluzije. Ja, plašim se, jesam...
..."grad bez tebe, tužan je kao ja"…
Posveta svim onim dobrim ljudima pobeglim od muke vremena ondašnjeg, sa našeg drugog albuma iz ’97. U potrazi za traženjem sopstvenog smisla u moru besmisla koji je prekrio našu stvarnost, slavili smo ljubav u angažovano - psihološkom smislu, da ne poludimo... od politike, muzike i gluposti tog vremena.
..."ljubavi moja što te ne volim"...
Stih koji govori o nemoći naših nadanja da život delimo na nivou zajedničkih potreba... i desetine fantastično odsviranih koncerata po nekim zadimljenim klubovima, bežeći od svega i boreći se sa svim... period neuprljanog entuzijazma I etiketa najboljeg live benda, standard postavljen za neka buduća vremena.
..."gde god krenem put me vodi
na ovaj Balkan južno od sreće"…
Album iz 2001, napisan u periodu april - maj '99, te '99. kad smo bili recidiv ove planete sa jasnom idejom potpunog stradanja svega sopstvenog i veliki album "Južno od sreće" kojim se polako završava taj crni period naše muzike, u potrazi za nekim boljim vremenom ili samo iluzijom istog... Pa, zar je mnogo? Biće da jeste...
Kroz tih prvih 10 godina menjali su se neki ljudi u bendu usled nedostatka novca, zamišljeno projektovane karijere i verovatno nevidljive perspektive budućih dana. A upravo to je bilo svetlo na kraju našeg sveprisutnog tunela… REZ 2003. Promena postave, ideje, odluka da destrukciju zamenimo relativnim optimizmom i Best off, album naših neshvaćenih pokušaja iz 90-ih, naišao na začuđujuće dobru reakciju do juče letargičnih konzumenata sličnih ideja…
..."smejem se a suze naviru, kurva sudbina"...
Još jedna igra reči u nizu pokušaja bega od banalnog, završila je kao pesma za prvi ples na venčanjima, istovremeno kao epitaf na humkama voljenih a izgubljenih... Pesma koja nam je promenila karijeru, skrenula pažnju na mnoge druge... Otvorila vrata onih koji se nisu predali po pitanju vere i muzike... i upalila svetla nekih velikih pozornica širom ovog našeg prostora ispunjenog nerazumevanjem i nesrećom...
A onda...
"Pogledaj u sunce iza oblaka", ljubavna pesma sveopštih potreba tog vremena - videlo se odmah... Jedini tračak tog sunca iza oblaka te 2007, jasna želja da se pobegne od apatije i destrukcije protekle decenije, rasprodati koncerti u svim velikim centrima regiona i ulazak u domove svih koji su u tom trenutku želeli onaj tračak normalnosti ,svetla i spokoja, toliko potrebnog za psihološko i egzistencijalno preživljavanje... I koncerti, koncerti, ovog puta sa velikom produkcijom i ogromnom publikom ispred sebe. A onda...
Album "Praštam".
Poslednja vazna promena u bendu... i velika poruka:
“Praštajte, dobri ljudi, sebi i drugima sve ono loše rečeno i učinjeno u vremenu naših lutanja i stradanja...”
..."ovo nije kuća za spas,već samo kako se mora... E, to je definicija mnogih sudbina zarobljenih u onom što ne žele a jesu... I Arena u Beogradu, Spens u Novom Sadu, stadioni u Podgorici, Subotici, tvrđave u Nišu, Banjaluci, veliki trgovi i rock festivali širom regiona... Godine velikih uspeha, priznanja, radosti, dosanjanih snova... Koncert sa grupom Toto, Leny Kravizzom, saradnja na albumima sa Točkom, Vlatkom, Akijem, Vannom, Simon Philipsom i mnogim drugima, neke velike pesme i hiljade lica upamćenih na tim našim koncertima… Sve nas je to dovelo do 2017. i "Priče o nama"…
…"Gore ruke, probudi se, digni glavu i pogledaj me, novo sunce rađa se"...
I opet ona naša cucla... Žilet je još tu, jer to je priča o nama, našoj stvarnosti, vremenu u kom smo ostavili svoje snove, pokušali sve... a dobili ? Pa, o tome neka sudi vreme… Muzika je, srećom, pametnija od reči, pa dokle nas odvede... Sa iskrenom željom da sviramo dok ima strasti, pa mozda i izdržimo…
Za moje: Jelenu, Tijanu,Vlajka, Randju... i Sebu, Stojka i Nemanju... za Marijanu... i sve koji sa nama dele san o ljubavi... na ovoj našoj obali bluza…
Milan
P.S. I još nešto za sve one, a oni znaju ko su... slušajte decu pored sebe i u sebi... i ljubavne pesme… Možda napravimo neki bolji svet za nas...
Kurir.rs, Foto: Zorana Jevtić