Mihajla Pupina ne možemo upoznati bez svedočanstava ljudi koji su ga videli ne samo kao naučnika i profesora već i kao običnog čoveka.
Tek tu dobijamo punu sliku Pupina, koji je umeo da radi u polju, da peče hleb na idvorski način, da brine o životinjama na farmi i da jednostavno i srdačno priča sa srpskim seljacima i zanatlijama, koji su često bili gosti njegovog domaćinstva u Norfolku.
Rad za opšte dobro
Među ovim svedočanstvima najviše se ističu kazivanja Lazara Žarkovića, industrijalca i čoveka koga s Mihajlom Pupinom, pored neverovatnih životnih okolnosti, spajaju i mnoge osobine - ljubaznost, snalažljivost, ali iznad svega želja da se radi za opšte dobro.
Žarković je stigao u Ameriku kao momak, trudeći se da radom stekne imetak. Bio je jedan od mnogih koji su se odazvali Pupinovom pozivu da se tokom Velikog rata vrate u Srbiju. To što je mladi Lazar tražio da se njegov život osigura, kako bi u slučaju da pogine u borbama njegova majka dobila novac, privuklo je Pupinovu pažnju i dva su čoveka, jedan mlad i bez škole a drugi čuveni profesor, postali prijatelji. Posle povratka s fronta, mladi Lazar je u Pupinovom domu proveo mnoge večeri, dobio očinsku ljubav i podršku.
Tako saznajemo da je Pupin ustajao svaki put kad je pričao o majci, saznajemo i da je kršten po starom običaju - kum je bio prvi čovek koji prođe pored prozora na kom se nalazi beba. Tako je Pupin dobio za kuma siromašnog i čestitog čoveka. Otkrivamo i šta se pilo i jelo za Pupinovom trpezom, koje su mu želje bile najsvetije, kao i da je imao ogromnu fizičku snagu i vedar duh kad je izlazio da radi u polju ili da jaše svog konja.
Imanje draže od stana
Postoji dirljiva priča sa Solunskog fronta da su svi vojnici na dar dobili kalendar - knjigu od 200 strana od Pupina. Knjiga je kombinacija molitvi Nikolaja Velimirovića, guslarskih pesama i priča o velikim generalima i vojskovođama savezničkih vojski. Kad se otvori prva strana, stoji Pupinova fotografija ispod koje piše „Profesor Kolumbija univerziteta dr Mihajlo I. Pupin“. Jedan od vojnika se usprotivio rekavši da je on radio kod njega na imanju u Norfolku i da on sigurno nije profesor, jer je, sa ostalim radnicima, sve radio sam. Pa on je bogat čovek, kako će profesor univerziteta da muze krave i tera volove, pitao je vojnik.
Pupin je u Americi imao stan u Njujorku, u poznatoj zgradi u srcu Menhetna, ali je vreme najčešće provodio na svom imanju blizu Njujorka, na kom su radili samo Srbi i koje je uredio, kako je to govorio tada naš konzul u Njujorku - gospodin Janković, na idvorski način. I on je ostavio zapise o tome s koliko je srdačnosti Pupin dočekivao goste, kako ih je sam služio, sam sekao meso, a na komentar našeg konzula da niko nema toliko novca koliko on daje za Srbiju, Pupin se samo smejao.
Kurir / Aleksandra Ninković Tašić
Foto: Printscreen, Privatna arhiva, CCS