Na put u Litaniju krenuo sam potpuno nespreman i bez puno informisanja, ali naravno sa puno predrasuda. Ono što sam tamo video, ostavilo me je u čudu i prosto nateralo da prestonicu ove prelepe zemlje posetim ponovo, što je pre moguće.
Besni smo na strance kada o Srbiji imaju pogrešnu predstavu. Besni smo kada gosti Beograda dođu sa predrasudama, a odu puni utisaka. Besni smo kada nas nazivaju vandalima i divljacima, a nikada se nismo zapitali da li i mi na sličan način gledamo druge. E moram nešto da vam kažem, ni mi nismo ništa drugačiji!
Možda ste se uvredili kada sam vam ovo rekao, i sam sam malo pocrveneo, ali to je istina. U nastavku priče će vam biti jasno i zašto.
Kada sam svoje prijatelje i porodicu obavestio da za manje od 24 časa putujem u Viljnus, prva reakcija svih bila je potpuno ista, MUK! Pitate se zašto? Pa prvo što im je prošlo kroz glavu bilo je - koja je tebe muka naterala da ideš tamo?
Priznajem, kada sam čuo da idem tako daleko zbog poslovnih obaveza i da imam manje od par sati da spakujem osnovno i krenem, bio sam veoma skeptičan. Jedina pozitivna misao koja mi je u tom trenutku prošla kroz glavu jeste činjenica da idem negde daleko gde je retko ko bio i da ću kako mi je moja baka rekla, jednog dana imati šta da ispričam unucima. Pomislio sam u sebi, daj Bože da ću do tada naučiti da slažem, jer ko uzima odmor da bi otišao u Viljnus. A onda potpuni šok!
Mali raj na zemlji koji predstavlja kombinaciju tradicije i savremenog stila smešten na površini malo većoj od Beograda. Znam, možda prestonica Srbije nije idealna za poređenje sa savršenstvom, a to najbolje znaju oni koju u njemu stanuju, ali Viljnus je sve ono dobro iz Beograda plus ulice bez gužvi i nervoznih vozača. Deluje nestvarno, ali tako je.
Pre svega razlog za to je ''samo'' nešto više od pola miliona stanovnika na ovoliko prostransto, što čini petinu ukupnog broja svih Litvanaca. Ipak, utisak koji dominira šetnjom, kako starim tako i novim delom grada, jeste mir i spokoj koji odaju kako ljudi koji bez imalo žurbe prolaze pored mene ili bez glasne muzike sede u minijaturnim kafićima, tako i parkovi i istorijska zdanja koja su glavna atrakcija ove prestonice.
Slobodno bih mogao da kažem da su turisti, među koje bih i sebe slobodno svrstao u tom trenutku, bili nesumnjivo najbučniji prilikom šetnje glavnom ulicom. Priznajem, uzbuđenje nisam mogao da sakrijem, jer sve što sam ugledao bilo je čarobno.
Pošto sam bio smešten u novom delu grada, koji od starog odvaja božanstvena reka Neris, prvi utisak nije bio posebno upečatljiv. Velelepne zgrade i ogromni tržni centri, klasičan stil savremenih gradova u tranziciji. Ali, nakon prelaska jednog od mnogobrojnih mostova i ulaska u stari deo grada, počinje fantazija.
Upravo ovaj deo grada, koji je rasporstanjen na 3.5 kilometara, čini ono najlepše u ovoj prestonici. Stari grad je i danas okružen kamenim zidinama, a u samom središtu nalaze se gradska kuća i ogromna katedrala, koji su simboli ovog grada. Najviše zahvaljujući ovim zdanjima Viljnus je 2009. godine dobio nagradu za ''Evropsku prestonicu kulture.''
Naravno, svi će odmah da pomisle isto - građevine i zidine, pa to ima na sve strane. Ali, tek malo dužom šetnjom sam došao do onog zbog čega grad bez sumnje treba da se nađe na listi ''top deset'' destinacija koje obavezno treba obići. Pod samim zidinama na obroncima starog grada nalazi se kvart Užupis - u slobodnom prevodu "s one strane reke" - i to je izolovani kvart kojim dominiraju grafiti, koceptualni kafići i umetničke radionice. Ovaj kvart je čak proglasio svoju nezavisnost davne 1997. godine i svakog prvog aprila slavi Dan državnosti. Stanovnici ove četvrti sebe smatraju posebnim, a vođeni tom mišlju su kreirali i sopstvenu zastavu, grb i himnu, sve ono što je potrebno za jednu suverenu državu.
Trenutno najveća turistička atrakcija, koja fizički nije deo Užupisa - mada se idejom savršeno uklapa u njega, jeste grafit Donalda Trampa i Vladimira Putina na zidinama jednog lokalnog restorana. Mural dvojice litvanskih "street art" umetnika pod nazivom "Make Everything Great Again" na kome se predsednici Rusije i SAD ljube osvanuo je 2016. godine, ali je u međuvremenu nekoliko puta menjan i dorađivan i trenutno najmoćniji ljudi sveta na njemu dele džoint. I murali prate modu, izgleda!
Tek posle ovoga mi je postalo jasno zašto je po mnogima Viljnus istovremeno prestonica istorije i mode. Rim i Milano u jednom! Pa nije ni čudno što ovaj grad često nazivaju malim Rimom ili čak severnom Atinom.
Eto, ovoliko teksta, a nigde ništa o onome što je mene trebalo da fascinira kao bivšeg sportistu i velikog gurmana. Pretvorio sam se u klasičnog turistu i zaljubljenika u kulturu, a posle svega gore navedenog jasno vam je i zašto.
Pored svih čarolija i sjajnih utisaka, dve stvari su ipak na mene lično ostavile najjači utisak. Da, naravno da imaju veze sa moje dve ljubavi - sportom i hranom, jer kako bi bilo da pišem o Litvaniji, a da zaboravim na činjenicu da je to ipak zemlja košarke i hram ovog sporta.
Zastrašujuću tišinu u ovoj velelepnoj prestonici povremeno prekidaju zvuci lopte koji odzvanjaju uskim ulicama novog dela grada. Nisam uopšte imao dilemu koji sport je u pitanju. Nekoliko mališana u dresovima svojih idola i legendi ove zemlje Jasekivičijusa i Sabonisa, pokazivali su svoje umeće na nekoliko minijaturnih terena za baskete. I jedno samo moram da kaže, legenda je tačna! Svi Litvanci šutiraju čim dobiju loptu, bez obzira na daljinu i težinu istog.
''Opali, pa šta bude,'' rekao je jedan Litvanac, a ja sam tek posle nekoliko sati uspeo to da prevedem pomoću ''Gulg translejta,'' jer mi je ta rečenica odzvanjala u ušima još dugo posle odlaska sa terena. A kako i ne bi kada sam je čuo bar 50 puta za nekoliko minuta provedenih na otovrenom posmatrajući možda nekog novog Lavrinoviča ili Valenčijunasa.
Od svog šetanja i razmišljanja o onome što sam u samo jednom predivnom danu uspeo da vidim, proradio mi je naravno uvek bogati apetit. Odlučio sam da ovaj već istorijski dan za mene kompletiram bogatom večerom. A, šta drugo probati u Litvaniji nego nacionalno jelo - cepelinai.
Cepelinai je tradicionalno litvansko jelo, koje je pored supe od cvekle zaštitini znak litvanske kuhinje. Cepelinai (zeppelin) oblikom podseća na leteci balon, po čemu je verovatno i dobio ime, a pravi se od krompira i mlevenog mesa. Baš kao i većina jela u ovoj zemlji, tako i ovo ne može da prođe bez krompira. Možda vam to zvuči nestvarno, ali krompira u njihovim jelima ima mnogo više ngo u našim, a kako mi je konobar jednom u šali rekao: ''Mi smo zemlja krompira.''
Za sebe sam mislio da spadam u ''krompir generaciju'' zbog količine krompira koji na godišnjem nivou pojedem, ali verujte mi, Litvanci su i nas po tom pitanju prevazišli.
I posle svega na kraju mogu samo da zaključim jedno - divan grad, tužne istorije i lepe perspektive, a čini se da ni Napoleon po osvajanju Vilnjusa u 19. veku "nije bio lud" kada se zaljubio u ovaj grad graciozne arhitekture.
Kurir sport/Nemanj Ilić
Foto: Nemanja Ilić