Ona je bila energična i jaka osoba, puna ideja i išla je ispred svog vremena, kaže glumac o pokojnoj koleginici i drugarici s klase
Jedna od najvećih heroina domaćeg filma, pokojna Sonja Savić tokom kratke, ali bogate karijere podjednako uspešno je stvarala likove od fatalnih gradskih devojaka, preko neshvaćenih muškarača, do priprostih seljanki i žena iz naroda.
Klasična pozorišna umetnost nikad je preterano nije zanimala, a njen partner i kolega Svetislav Bule Goncić za Kurir, deceniju nakon njenog odlaska, govori o njihovom prvom susretu i otkriva javnosti manje poznate detalje iz njenog života.
Da li imate i dalje utisak da je prošlo 10 godina od njenog odlaska?
- Sonja je i dalje prisutna, a i danas deo njene ličnosti postoji u svima nama koji smo s njom bili dobri. Osamdesetih godina bekstvo od stvarnosti je imalo tragične posledice. Zašto kažem bekstvo od stvarnosti? Mi smo tada osećali da ne pristajemo na sivilo i jednoumlje, a imali smo sliku normalnog života i bili smo okrenuti Zapadu. Cela Jugoslavija je išla u Trst po farmerke, a ko su bili oni protiv kojih smo mi tada bili? To je ista ona lažna levica i građanska elita koja je tu i danas. Oni ideološki koncept baziraju na estetici jednog vremena koje je propalo. Što više vreme prolazi, Sonja je sve prisutnija.
Kako pamtite vaš prvi susret?
- Mi smo se upoznali kad smo imali osam i sedam godina u školi glume kod Bate Miladinovića. Naš odnos je uvek bio duboko prisan i emotivan. Sonju sam gledao kao sestru. Nekako smo to odrastanje nastavili i na Fakultetu dramskih umetnosti. Cela klasa je visila kod nje na gajbi.
Šta pamtite iz tih dana?
- Imali smo buran odnos. Kad živiš s nekim, kao u svakoj porodici, dođe i do svađe. Sonja je bila jedna jaka i odlučna osoba. Bili smo mladi, a za razliku od mene, ona je imala takvu svest da predloži mene da igram glavnu ulogu u filmu "Živeti kao sav normalan svet". Sonja je to pokrenula, a ja nikad ne bih igra. Naš odnos je bio duboko emotivan, ali nisam joj ja bio jedini prijatelj. Mi smo od sedme godine bili zajedno.
Da li ste se družili s njom i nakon fakulteta?
- Nisam. Nakon fakulteta sam se zaposlio u Ateljeu, a ona nije imala nameru da uđe u institucionalni teatar. Otišla je svojim putem. Nismo imali stalnu komunikaciju, a po nju je taj izbor bio najpogubniji. Ne volim da pričam o Sonji, njena tragedija je vrlo intimna stvar.
Da li ste pokušali tada da razgovarate s njom i da joj ukažete kuda vodi takav način života?
- Svako je odgovoran za svoj odluke, a nisam do kraja bio upućen u njen život.
Na koji film sa Sonjom ste najponosniji?
- Meni je najvažnije što smo vreme provodili zajedno. Tih nekoliko filmova u kojima sam ja igrao je dobar zapis i uspomena. Njen uticaj se samo delimično vidi na filmu. Bila je ispred vremena, bila je izuzetno jaka i energična osoba puna ideja. Te ideje u tom trenutku mnogi nisu razumeli, ali su ih osećali kao nešto novo. Takva jedna ličnost kakva je Sonja bila ostavlja značajan trag u vremenu i u svima nama.
Kako bi se danas snašla Sonja Savić? Da li bi snimala sapunice?
- Mi smo se od početka bavili medijem koji je i komercijalan. Snimali smo puno i za televiziju, a Sonja bi sigurno igrala i u TV novelama.
Kurir/ Ljubomir Radanov/ Foto: Dragana Udovičić