Već dugo se klonim političkih izjava, donose mi samo hejt u inboksu, možda sutra i na ulici. Imam malu decu, ne treba mi to. S druge strane mi je kukavički da ćutim i pravim se glupa. I ove godine dogodilo se puno stvari koje su dale vetar u leđa opcijama mržnje i razdvajanja. Trenutno su glasni i osnaženi, al ima i nas s druge strane. Javimo se tu i tamo, čisto da znaju da nas se još nisu rešili", napisala je Ida Prester, hrvatska pevačica i voditeljka, na svom Fejsbuk profilu.
Ona je pored tog statusa podelila autorski tekst koji je napisala za hrvatski Dnevnik.
"Ne znam hoće li mi deca biti Hrvati, Srbi ili Kinezi, ja ih učim da budu Ljudi
Nedavno sam radila na konferenciji o nordijskim zemljama - Švedskoj, Norveškoj, Finskoj i Danskoj. Na kraju rasprave svaki od ambasadora pozvan je na govornicu da predstavi svoju zemlju i zahvali se publici. Aplauz se stišao, čekali smo završne reči. Tad se dogodilo iznenađenje za sve nas.
Finska ambasadorka uzela je mikrofon i započela svoj govor: Kraljevina Švedska je bajkovita zemlja, poznata po fascinantnim planinskim vrhovima i šumskom zelenilu. Ponosi se svojom socijalnom državom, besplatnim školstvom i brigom za životnu okolinu...
Nakon nekoliko minuta bilo je jasno - u njenom izlaganju nije bilo ni reči o vlastitoj zemlji, Finskoj! Dok smo se zbunjeno gledali, ostali ambasadori su sledili koncept. Švedski ambasador govorio je o lepotama Danske, norveška ambasadorka o Fincima, a Danac o Norvežanima. I svaki od njih je završio - koliko smo sretni da imamo tako divne komšije!
Ta zadnja rečenica postidela je sve u dvorani, nešto nam se stisnulo u grlu.
Odzvanja mi u glavi već mesecima, razmišljam. Kad ste ovako nešto čuli u našem okruženju, na državnom nivou? Kad smo se hvalili svojim dobrim komšijama i idiličnoj saradnji?
Sa Slovencima se natežemo oko Pirana, s Bosancima oko granica i prava Hrvata, sa Srbijom smo i dalje na ratnoj nozi, s Crnom Gorom frcaju iskre oko Prevlake i broda Jadran...
O nikome nemamo lepe reči, pa ni oni o nama.
Isto važi i za njih međusobno. Odnosi Bosne, Srbije, Makedonije, Kosova, pa onda i Albanije... Teški komunikacijski poremećaji. Na ovim prostorima komšija je komšiji - vuk, barem tako politika tvrdi.
A opet, narod kao da živi neki paralelni život.
Obični ljudi sele se trbuhom za kruhom bez obzira na granice, drugi zbog ljubavi, međusobno se druže, rađaju se nove generacije...
Puno putujem regijom, gde god da odem stižu mi poruke - pozdravi mi moje u Novom Sadu, poljubi mi moje u Splitu, nisam ih videla 30 godina, prebaci mi molim te ovaj paket u Zagreb unucima, ponesi mi mami lek kojeg nema tamo u Bosni. Većina nas je "pomešana", svi smo došli odnekud kako nas je sudbina bacala, kao i naši očevi i dedovi. To je naše bogatstvo i ponos.
Moje bake su obje Bosanke, a dedovi Zagorci. Slučajno se potrefilo. Baka Ana, Zeničanka, pekla je takve bureke da bi cela ulica zamirisala. Komšije bi nam dolazile u goste, a vrata su otvorena svima, uz obavezno skidanje cipela, takva je kultura. Dida Nikola me nosio piška lonca i pevao mi zagorske popevke, svega se još sećam.
Mužu je mama italijanska Rovinjka koja mojim klincima kuva najbolju istarsku maneštru (jotu), tata mu je Makedonac ljubitelj druženja i kafane, a Roko i Rio su nam rođeni u Beogradu.
Pa koji je sad njihov identitet? Pričaju li ti deca srpski ili hrvatski? Misliš sLpski ili hLvatski?, znam odgovoriti u šali.
Još ne znaju ni R reći, već je to glavno pitanje.
Ne znam hoće li mi se djeca deklarirati kao Hrvati, Srbi ili Kinezi, ja ih učim da budu Ljudi, zar to nije dovoljno?. Nadam se svim srcem da takva pitanja dok odrastu neće bit teme ljutih rasprava posvađanih tabora.
U Vukovaru su škole i danas strogo podijeljene, tuga. Generacije koje su rođene 20 godina nakon rata od početka se razdvajaju, ne daju im da se upoznaju, rastu zajedno, kopaju se novi rovovi za neke buduće sukobe.
Lideri ni jedne ni druge strane ne odustaju od podela, od podela žive.
U susjednoj BiH u Jajcu sami učenici protestuju protiv segregacije, nose tranparente "zajedno stvaramo". Elita ne odustaje.
Politici je u interesu da se ovde stalno 'kuva', i dan danas, kao da nismo naučili lekciju. Stalna frka, politički spinovi, ružne izjave, život u prošlosti, sa svih strana. Čokoladice, rok pevači na pivskim festivalima, turisti, natpisi... svemu stavi etiketu, najbitnija je fabrika porekla. Brojanje predaka u dalj i vaganje podobnosti, to je ozbiljan etno-biznis 'pobednika tranzicije'.
Nisam jugonostalgična, bila sam premala da bih se sećala Juge i ne zanima me prošlost. Ne mislim da će ovo ikada više biti jedna zemlja za sve narode i niti je to potrebno. Ali sam sigurna da ljude ovde zanimaju samo šanse za pristojan život u miru i saradnji, a ne krvave borbe oko par kilometara zemlje na kojoj ionako niko ne želi da živi jer su svi u Irskoj.
Kad tad ćemo svi mi zatrovani i zarobljeni u prošlosti napustiti pozornicu i doći će neki novi mladi bolji od nas. Umesto prepucavanja i nacionalizama, počistiće svako u svom dvorištu, osposobiti pravosuđe, školstvo, zdravstvo, edukovati solidarne i fine građane.
U tom La la landu gdje su kuće od čokolade, a prozori od marmelade, započeće intenzivna saradnja na projektima obnovljive energije, sagradiće se brzi "Intercity" voz kroz sve glavne gradove regije, slaviće se godišnjice MIRA na Balkanu uz cveće i balone i podsticati zajednički naučni i kulturni projekti.
Slušam Nordijce, maštam i šta mi možete.
Veselim se tom danu kad ćemo se okrenuti oko sebe i reći - ponosni smo na svoju domovinu, ali baš smo srećni da imamo i tako divne komšije!
Kurir.rs/Dnevnik.hr/Foto: Youtube, Foto: Damir Dervišagić