Adam Tatalović, Amerikanac srpskog porekla, pomoćnik selektora košarkaša Saše Đorđevića, letos je posle posete manastiru Studenici, na magistralii ugledao devojčicu kako u kolicima gura svog oca; odbili su da ih poveze, ali jedna topla ljudska priča tu je - tek počela.
- Tatina devojčica… Ovaj dirljiv momenat nije nešto što bih inače objavljivao, ali nakon što sam video ovu devojčicu kako gura svog oca u kolicima, osetio sam nešto snažno. Kamioni i automobili trkali su se pored njih, ali ta posvećenost između njih učinili su da budem duboko dirnut. Ostavili su me bez teksta. Voleo bih da sam uradio nešto više za njih i nadam se da ovo nije njihova svakodnevica. Deo mene želi da opert pronađe ovu porodicu i da joj pomogne - objavio je pre tri nedelje na svojim profilima na društvenim mrežama Adam Tatalović,prenosi sajt krug.rs.
Adam je Amerikanac srpskog porekla, jedan od pomoćnika selektora košarkaških orlova Aleksandra Đorđevića. Adam je, dok je bio mlađi, želeo da postane sveštenik, a i danas poručuje da su košarka i vera za njega najvažnije na svetu.
U svojoj objavi Adam je pojasnio da je zaustavio svoja kola čim je mogao i ocu i devojčici ponudio da ih poveze. Na engleskom, jer kako sam kaže priča "bed srpski", ali je otac samo odmahnuo rukom.
- Produžio sam tri-četiri kilometra, ali kada sam shvatio da u blizini nema nikakvog sela, vratio sam se do njih i pokušao da im se obratim na srpskom. Rekao sam ocu devojčice: "Ja ‘oćem vozi !", ali mi se on zahvalio, rekao da oni vole da idu tako i da nastavim svojim putem - ispričao je za portal Krug Adam u danu kada smo se ovih dana zajedno našli u kući porodice Radojice Radonjića, Ušćanina koji je tata iz kolica i junakinje ove priče - osmogodišnje Leontine, "tatine devojčice", kako ju je Adam nazvao.
Ali, odakle ponovo Radojica, Leontina i Adam zajedno kada su tog dana otišli različitim putevima? Objašnjenje je jednostavno: na Adamovu objavu reagovali su ljudi iz humanitarne organizacije "28. jun" koja okuplja naše ljude u dijaspori. Njihova koordinatorka Tamara Živković dale je sve od sebe da pronađe porodicu sa fotografije, a onda su za nekoliko dana Srbi sa različitih strana sveta prikupili novac za kupovinu električnih kolica za Radojicu koji je, kako se ispostavilo, bio rudar u Ibarskim rudnicima i jedini zaposleni član petočlane porodice. Jer, Radojica i njegova supruga, pored osmogodišnje Leontine, sa kojima je tog dana krenuo magistralom na pecanje, da malo razbistre misli, imaju i sinove srednjoškolce Velibora i Dalibora. Sada njih petoro žive od Radojicine invalidske penzije.
Srećniji životni planovi prekinuti su im 22. marta prošle godine, na verski praznik Mladenci, kada je, dok je vozio skuter, Radojici na put izletela mačka.
- Instinktivno, ne želeći da je udarim, skrenuo sam udesno, skuterom zakačio kamen što me je odbacilo. Izgubio sam kontrolu, isprevrtao se, svega se u magnovenju sećam. Nisam imao vidljive povrede, osim jedne male ogrebotine na čelu, ali eto, povredio sam dva pršljena. Šest meseci sam bio na rehabilitaciji, a već godinu dana, otkad sam ponovo kod kuće, pravim planove da sam pravim kolica koja bi pokretao motor. A sada ovo divno iznenađenje! Ne znam kako da opišem koliko sam zahvalan, ne znam zaista. Retki su ovakvi ljudi kao što je Adam, jer se nikada nije desilo da se na magistrali neko zaustavi i ponudi nam da nas poveze – govorio je zbunjen i, istovremeno, presrećan Radojica koji nije ni slutio šta će dobiti na poklon kada su ga kontaktirali i rekli da će im doći u posetu.
Kad god ima priliku, Radojica sa ženom i kćerkom, bez obzira na to što je sada u kolicima, odlazi na pecanje. Tog dana, kada ih je Adam video, supruga je ostala iza njega i devojčice da kupi grickalice da nešto prezalogaje dok su na pecanju.
- Ne znam engleski, nisam znao ni ko je Adam, ali to je divna slučajnost. Srećan sam sada, srećan sam što sam onog kobnog dana kada se nesreća dogfodila ostao živ i neću odustati od pokušaja da jednog dana stanem na noge. Ne osećam ih, ali mi svaka masaža neizmerno prija, što je znak da nervni putevi nisu sasvim pokidani. Nisu mi ni miši atrofirali i zato ću se do kraja nadati čudu - optimista je Radojica kojem ne nedostaje zagrljaja i poljubaca njegove miljenice Leontine.
- Za mog tatu nije mi teško ništa da uradim. Dok je bio na lečenju u bolnici ništa nisam mogla da jedem, odbijala sam hranu i strašno smršala. Sada kada je tata tu, sve je lakše– poverava nam se mala Leontina.
Adam, prisećajući se dana kada je sve počelo, priča da je, pre nego što je nastavio Ibarskom magistralo odlučio da napravi fotografiju devojčice i oca, zato što je video ogromnu ljubav između oca i kćerke i tu sliku, najpre u glavi zamišljenu, nikada neće moći da zaboravi. Bilo mu je nelagodno da sliku javno objavi, ali je u emotvnom postu objasnio zašto je to uradio. Napisao je i da shvata koliko je bio blagosloven u svom mnogo lagodnijem svetu i da se nada da će oni koji post pročitaju – pružiti ruku pomoći nekome kome je ona potrebna.
- Nije bitno jesi li iz Australije ili Amerike, bitno je da uvek budeš svestan kako neki ljudi žive i da moramo da budemo zahvalni Bogu za sve što u životu imamo. I malo nekome znači mnogo i uopšte nije teško nekome ulepšati dan – skromno kaže Adam kojeg je činjenica da su novinari došli u Ušće da zabeleže lep gest humanosti, baš zatekla, Navikao je, kaže, da ljudima pomaže svakodnevno, ali u tišini, bez javnosti. Srbiju, zemlju svoji predaka, prošle godine posetio je prvi put. Ovog leta došao je opet, dva meseca obilazio manastire širom Srbije, ali i Hilandar, crkve i manastire na Kosovu i Metohiji.
- Tog dana kada sam video oca sa devojčicom koji su, kako se ispostavilo, išli na pecanje, obišao sam Sopoćane i Studenicu. Uvek sam verovao da svet treba da ostavimo boljim nego što smo ga zatekli kada smo rođeni. Zbog ovoga se osećam bolje, moja vera je još čvršća i jedva čekam da u Srbiju dođem sledeći put – ispričao nam je Adam, sa setom govoreći kako je imao divne roditelje koji su ga često vodili u crkvu, koja i danas najčvršće okuplja Srbe u dijaspori.
Zanimljivo je da su Adam i Radojica vršnjaci, obojica imaju po 40 godina, a pre nego što smo se rastali, shvatili su da dele još nešto – porodična slava im je Sveti Jovan. Možda je to samo još jedan od dokaza da slučajnosti nisu slučajne i koliko su u pravu oni koji tvrde da “niste živeli sve dok ne učinite nešto za nekoga ko vama nikada neće moći da se oduži”. Taj će dobro delo učiniti drugima, on će dobrotu preneti dalje i tako će, možda, krug dobrote jednom uspeti da spase ovaj svet. Vredi, kažu i Adam, i Radojica verovati u to.
Kurir.rs/Krug.rs