PUPIN JE AJNŠTAJNU SLAO CIGARE, PAŠIĆU POLITIČKE SAVETE: Neverovatna priča o srpskom geniju!

Printscreen

Prijateljstva slavnog naučnika s političarima i u Srbiji i u Americi, ali i naučnicima, pesnicima, slikarima, presudno su uticala na ceo narod

Mihajlo Idvorski Pupin nikad nije koračao sam. Pored njega, a uvek na istom putu, stoje veliki državnici, naučnici, umetnici i duhovnici.

Da li danas znamo da se veliki slikar Uroš Predić u pismima profesoru i akademiku Pupinu obraćao sa „Dragi Mišo“. Bili su drugovi od dečačkih dana, a Predić je bio najveći savetodavac za brigu o kulturnom nasleđu, o kom je naš idvorski pastir brinuo više nego bilo koji drugi čovek. Na početku tih pisama stoji: „Pomozi, dragi Mišo - kupi, sačuvaj, pomozi da ostane srpskom narodu.“ I uvek je genije i zaštitnik pomagao.

Arhiva

Podrška: Uroš Predićfoto: Arhiva

Molio je naučnik da Uroš dođe kod njega u Ameriku, da tamo bez finansijskih briga radi i živi. Ali slikaru je lakše bilo da trpi nego da živi van Srbije.

Prepiska genija

Ne znamo da postoji velika prepiska između Alberta Ajnštajna i Pupina.
Ona zbog svoje složenosti zaslužuje celu knjigu, ali ovde ističemo samo jedan detalj. Ajnštajn se sprema na veliki put, preko Atlantskog okeana, a kako bi mu bilo i lakše i lepše, Pupin mu s pismom šalje i kutiju dobrih cigara.
Čitajući dnevnike velikana našeg naroda saznajemo mnogo. Tako Paja Jovanović piše da je kalauz, putovođa tokom seoba, bio Pupinov pradeda Vido Pupin. Ali dodaje da on ne zna kako je pradeda izgledao i da će sa odobrenjem Mihajla Pupina naslikati njegov lik. Lice praunuka slika kao putovođu srpskog naroda na velikoj slici „Seobe“. Ako skinemo brkove i šubaru, pred nama će se pojaviti lik mladog Mihajla.

Arhiva

Paja Jovanović je Vida Pupina, putovođu tokom Seobe Srba, naslikao po liku njegovog praunukafoto: Arhiva

U čast naučnika

Danas zaboravljamo moćne pesme Vojislava Ilića Mlađeg. Ne znamo da je izgubio dva sina i dve kćeri, da je prevodio s francuskog, nemačkog i ruskog i da je često bio na ivici gladi. Bez obzira na sve teškoće i nevolje koje su ga zadesile tokom života, Pupin ga nije zaboravio. Pesnik je u njegovu čast ispevao više divnih stihova.

Da li pamtimo 100 godina posle proboja Solunskog fronta šta je na mauzoleju na Zejtinliku napisao Vojislav Ilić Mlađi:

Neznani tuđinče,
kad slučajno mineš
Pored ovog svetog
zajedničkog groba,
Znaj, ovde su našli večno utočište
Najveći junaci današnjega doba!
Roditelj je njihov:
hrabri srpski narod,
Gorostas u svetskoj istorijskoj vojni,
Koji je sve staze iskušenja proš’o
I čiji su borci, divljenja dostojni!
Padali od zrna, od gladi i žeđi,
Raspinjani na krst, na Golgote visu,
Ali čvrstu veru u pobedu krajnju
Nikad, ni za časak, izgubili nisu

Sudbina teritorija

Čini mi se da je odnos s Nikolom Pašićem možda za nas posebno važan. Na Pupinovoj autobiografiji koju naučnik stavlja u ruke Pašiću piše:
„Mom prijatelju,
Nikoli Pašiću,
velikom Srbinu
Mihajlo I. Pupin“.

Prepiska pokazuje dve stvari. Da je u godinama Velikog rata stanje među Srbima u Americi bilo teško, ali i da se Pašić uvek oslanjao na pomoć našeg naučnika. Na Parisku mirovnu konferenciju, na kojoj je Pupin odlučio sudbinu Banata, Baranje, Međumurja, većeg dela Jadranske obale, teritorija od Bleda do Triglava, Pašić ga moli da krene znajući da će njegov uticaj i novac učiniti nemoguće. Na taj put pozvao ga je lično, a ne u ime države. Neverovatnim Pupinovim radom država kreće da reaguje. Tražeći pasoš od Amerike, naučnik, akademik, profesor, predsednik više naučnih udruženja, dobija da popuni jedan mali papir sa dve crte. Na jednoj je bilo potrebno da upiše ime i prezime a na drugoj zanimanje. Pupin ćirilicom ispisuje: Mihajlo Idvorski Pupin, a pored zanimanja, s ponosom stavlja - zemljoradnik.

Arhiva

Uticao na dogovor: Pariska mirovna konferencijafoto: Arhiva

Veliki čovek i velike škole

Ako pogledate samo jedno od pisama koje Pupin šalje Jovanu Cvijiću, biće vam jasno kakav čovek je pred nama. Na početku pisma Pupin mu se zahvaljuje što nam je podario veliko delo „Geomorfologiju“. Nigde se ne vidi da je naš naučnik finansirao i štampu ove knjige i nesmetan rad Jovana Cvijića.
Ne vidimo sliku kako Pupin na Pariskoj mirovnoj konferenciji sedi za stolom na kom su raširene mape. Levo je Jovan Cvijić, a desno najbolji američki geograf i kartograf, ekspert za Balkan, Daglas Džonson. Još jedan prijatelj našeg velikana.

Danas saznajemo da su ga mnogi velikani, i srpski i američki, posećivali u njegovom domu u Norfolku, da su se služili sitnim kolačima, malim sendvičima i čajem. Da su sa čuđenjem slušali Pupinove priče kako su mu najlepši dani oni kad ustaje rano i sa svojim Hercegovcima radi na imanju dok ih mrak ne zaustavi. Prijatelj Lazar Žarković mu se jednom prilikom požalio da nema škole. Kaže da se Pupin samo nasmejao, rekavši mu da velika škola nije potrebna velikom čoveku.

Pupin je drugovao podjednako blisko sa seljacima, zanatlijama, velikim umetnicima, ali i američkim predsednikom Vudrom Vilsonom. O tome piše u svojoj autobiografiji, o tome priča s vladikom Nikolajem, o tome piše i Vilsonova prva žena u biografiji američkog predsednika.

S jedne strane dva američka predsednika, Rokfeler i Karnegi, a sa druge srpski slikari, pisci, seljaci. Svi su postajali bolji radeći za više dobro zajedno s Mihajlom Pupinom.

JELENA LOZANIĆ FROTINGAM O SUSRETU

O PUPINU SVI U AMERICI IMAJU NAJVIŠE MIŠLJENJE

Značajan susret: Jelena Lozanić Frotingam foto: Arhiva

Izvod iz dnevničkih zapisa Jelene Lozanić Frotingam, dobrotvorke, aktiviste, misionara srpskog Crvenog krsta u Americi, ćerke Sime Lozanića, hemičara, ministra, predsednika Srpske kraljevske akademije i prvog rektora Beogradskog univerziteta.

Bila je supruga najvećeg stranca - dobrotvora srpskog naroda - Amerikanca Džona Frotingama.

Događaji su iz februara 1918. godine:
„U hotelu Astorija održan je veliki sveslovenski skup u čast Srpske ratne misije. Obrazovan je mali odbor za doček u koji su i mene pozvali. Pored odbora učestvovali su sokoli i sokolice u svojim lepim sokolskim uniformama. Američki general Grin je predsedavao ovim skupom. Njegova pozdravna reč je trajala ravno tri četvrt časa. Posle njega pozdravili su Misiju češki predstavnik, poljski delegat i na kraju jedan Srbin i jedan Hrvat. Na pozdrave su odgovorili gospodin Milenko Vesnić, iskusni srpski diplomata, i general Mihailo Rašić, iskusni taktičar i upravnik Vojne akademije u Beogradu. Tom prilikom doneta je rezolucija da se upute pozdravni telegrami svih Slovena predsedniku Vilsonu, kralju Petru, prestolonasledniku Aleksandru, predsedniku srpske Vlade Nikoli Pašiću, kao i predsedniku Jugoslovenskog odbora dr Trumbiću.

Istog dana Misija je išla na večeru kod predsednika Kolumbija univerziteta Nikolasa Moreja Batera. Na večeri je bio i Pupin. On je jedna od najuglednijih ličnosti intelektualne Amerike. Svi o njemu imaju najviše mišljenje.
Dok je Srpska ratna misija boravila u Njujorku, general Rašić i moj otac izrazili su želju da posete Nikolu Teslu. Ja sam u više navrata telefonirala njegovoj sekretarici, koja mi je uvek lepo i ljubazno odgovarala da prvo mora Teslu da vidi, da ga pita i da će posle toga odgovoriti. Na kraju, odgovor je bio negativan. Tako se ni otac ni general nisu mogli upoznati sa Teslom. Od američkih prijatelja koji su bili u prijateljskim vezama sa Teslom čula sam da je to njihovo prijateljstvo prekinuto jer je Tesla, kada su se sreli poslednji put, ostavljao vrlo čudan utisak. Sutradan svi članovi Misije otišli su u „Vest Point“, ovdašnju Vojnu akademiju.

Otac i ja smo išli i na Kolumbija univerzitet. Dočekao nas je i svuda pratio profesor Pupin, pokazavši nam razne zgrade, kao i svoj kabinet za rad. Pokazao nam je novopronađeni aparat za pronalaženje zvuka (sonar) u vodi. U suterenu je naročito sagrađen basen za vršenje ogleda. Iako je voda izgledala potpuno mirna, kada je taj ultraosetljiv aparat pušten u pokret, on je registrovao nevidljive talasiće i pretvarao ih u zvuk. Kako se na tom instrumentu nalazila jedna zviždaljka, to bi ona proizvodila jako pišteći zvuk.“

NAPOMENA IZDAVAČU
OVAJ DEČAK SAM JA

foto: arhiva

U Americi sam nacrtao jedan krug. Usred tog kruga stavio jednog dečaka. Dečak drži čobanski štap. Oko njega je stado. Iznad su zvezde. Izdavaču svoje autobiografije sam rekao - ovaj dečak, to sam ja. Neka on bude na svim mojim knjigama. Zbog toga, u slavu tog dečaka i svog naroda, dodao sam svom imenu Idvorski. Ja sam Mihajlo Idvorski Pupin.

Vojislav Ilić Mlađi
Mihajlo Pupin

foto: Arhiva

- prilikom njegovog 75. rođendana -
U Idvoru, selu srpskoga Banata,
- Ima tome leta sedamdeset pet -
Pod krovom seljačke sirotinjske kuće
Jedan lep muškarčić doš’o je na svet.
I dete je raslo, stasalo na snagu.
Beše istodobno: i pastir i đak;
I, na čudo sviju, od prvog detinjstva
Pameti vanredne odavaše znak.
A, kad svrši školu svog sirotnog kraja,
Tada ovaj umni, zlatni mališan
S neugasnom žeđi za naukom višom,
Prelazi Atlantski burni okean.
U dalekom svetu, preko Okeana,
Sve većma uspeva sjajni mladić taj,
Smatrajući znanje kao „zlatne lestve
Kojima se penje u nebesni kraj“.
Na krilima snažnim svog blistavog duha
Ovaj genijalni, dobrodušni džin
Podiže se gde su: Edison, Markoni,
Faradej i Helmholc, Njutn i Franklin.
U besmrtnom svome koračanju divskom
Stao je pod moćni američki skut,
Ne zaboravivši, nikad, ni za časak,
Na svoj dragi Banat, na svoj rodni kut.
On nimalo nije gordeljiv, ni ohol
Zbog džinovskog duha naučarskog svog,
On pojmi svu bednu sićušnost čoveka
I ogromnost Onog što se zove: Bog.
On je: sušta skromnost, humanost i ljubav,
On je srpskog roda najumniji sin;
Da živi briljantni pionir Vrline,
Zvezda čovečanstva: Mihajlo Pupin!
4. X. 1933. Beograd

MILOŠ CRNJANSKI
SELJAK IZ IDVORA I MOĆNI GOSPODAR ELEKTRIČNIH IZUMA

Pisac predgovora: Miloš Crnjanski foto: Arhiva

Ovaj predgovor Miloša Crnjanskog Pupin je na molbu samog Crnjanskog izabrao da prati njegovu knjigu:
„U svakom slučaju, svojom knjigom Mihajlo Pupin, sin seljaka iz Idvora, moćni gospodar električnih izuma, predsednik najotmenijeg američkog univerzitetskog kluba, koji je rečju i delom i kapitalom toliko zadužio naš narod i svoj rodni kraj, pokazao se i kao pisac u najboljem svetlu. Njegova knjiga, njegov život, za našu omladinu vanredna knjiga, delo je trajno kao ona književna dela antička koja su bila pisana mudrošću jednog velikog, radnog života, te se o njima moglo govoriti samo sa divljenjem.“

PISMO JOVANU CVIJIĆU

VAŠA KNJIGA JE NAJLEPŠI SPOMENIK

Prepiska: Jovan Cvijić foto: Arhiva

Njujork Siti 24. marta 1925.

G. profesoru Jovanu Cvijiću, Beograd

Dragi prijatelju,

Evo već duže vremena otkako Vam dugujem odgovor na Vaše ljubazno pismo i na pošiljku Vaše lepe knjige „Geomorfologija“. Mnogo sam Vam zahvalan i na pismu i na knjizi. Začudilo me je i obradovalo kad sam vidio da u Beogradu imate tako divna sredstva za štampanje i izdavanje tako lepog dela. Mogu zamisliti koliko je trebalo truda da se ovako nešto stvori. Ali delo je gotovo i služiće Vam kao najlepši spomenik Vašega brižljivog i istrajnog rada, i to spomenik koji će uvek govoriti u najlepšim rečima šta se može kad se hoće. Svaka strana u tom delu govori o dubokoj ljubavi s kojom ste u toku dugog vremena razvijali Vaš čestiti posao.

Nameravao sam odavno da Vam pišem, ali tu nameru nisam izveo u delo iz dva razloga: prvo, mislio sam da Vas pismo neće naći u Beogradu zbog Vašeg predstojećeg boravka u Parizu, i očekivajući da ćete u Parizu biti mnogo zaposleni, nisam Vam hteo dosađivati s mojim pismima. Drugi i mnogo pretežniji razlog bio je ovaj: primio sam se predsedništva od American Association for the Advancement of Science, pa onda predsedništva American Institute of Electrical Engineers. A to znači da sam natovario na svoja već pretovarena leđa još dva velika tereta. Usled toga bio sam mnogo zaposlen i biću zaposlen za još dve godine, tako da mi neće biti moguće da ove godine posetim Beograd. Bio sam takođe mnogo zaposlen i sa Meštrovićevim izložbama. Meštrović je veliki umetnik, ali u praktičnim radovima koji su u vezi sa izložbama on je nevešt kao malo dete, i tu je trebalo dosta guranja unapred da bi se došlo do uspeha. Izložbe su do danas bile dosta uspešne, ali ne onako kako je to, može biti, Meštrović očekivao. Meštrović je duhovit čovek i u njegovim radovima pokazuje se velika duhovitost. Ali u velikom njegovom oduševljenju da izrazi jednu lepu ideju u drvetu, kamenu ili metalu, on često žrtvuje anatomiju. Bar takvo je mišljenje ovde. Običnim ljudima koji su se naučili na klasičnu skulpturu ne dopadaju se neklasične forme pa ma kako bila lepa ideja koja se krije iza tih forma. To je, ukratko rečeno, prvi utisak koga su Meštrovićeve izložbe učinile na ovaj narod u Njujorku. Ali, ipak, izložbe su postigle dobrog uspeha i mislim da će ukus za Meštrovićevu skulpturu postati ovde u Americi sve jači i jači.

Ovo će Vam pismo predati g. Vid Vuić, koji kroz koji dan putuje za Evropu, a predaće Vam u isto vreme i moju knjigu koju neki nazivaju autobiografijom. U stvari ona nije autobiografija, nego je samo jedan pokušaj da dokaže da jedno srpsko seljačko dete odgojeno od srpske nepismene matere ima tako isto dobru podlogu za dalji život kao i ma koje amerikansko dete. Glavna mi je namera bila da predstavim amerikanskom narodu srpsku seljačku kulturu g. Mihajla Pupina, i u toj nameri mislim da sam dobro uspeo jer danas se mnogo govori u Americi o pitomosti srpskih seljaka i o plemenitosti srpske majke. Ja vidim da ste se Vi takođe držali istog pravca kad ste napisali onu lepu knjižicu o Vašim mladim godinama. Pročitao sam je s najvećim zadovoljstvom i kad sam počeo da je čitam, nisam prekidao dok god je nisam svršio. Mislim da biste dobro učinili kad bi opisali promenu koja se desila za vreme Vašega života u naučnom shvatanju među srpskim naučenjacima. To sam isto ja učinio u mojoj knjizi u pogledu amerikanske nauke i dobio sam mnogo pisama od amerikanskih naučenjaka u kojima se izražuje njihova zahvalnost za tu ulogu. Knjiga se sad prevađa u Lajpcigu na nemački jezik, čujem takođe da se jedan italijanski izdavač zauzima za prevađanje knjige na njihov jezik.

Autor
Aleksandra Ninković Tašić

TAGOVI