Ovog novembra navršiće se šest decenija od prve epizode nekada kultnog stripa "Mirko i Slavko", a danas malo ko od čitalaca stripa zna da je glavne junake, partizanske kurire Mirka i Slavka, osmislio i nacrtao - bivši četnik.
Rođen na Cveti 1920. godine u Gornjim Branetićima, selu kod Gornjeg Milanovca, Desimir Žižović Buin obeležio je detinjstvo mnogih generacija Jugoslovena. Osmislio je i ilustrovao dva lika, Mirka i Slavka, partizanske kurire koji se bore protiv nemačkog okupatora u Drugom svetskom ratu.
Strip je stekao veliku popularnost, a izdavač "Dečje novine" iz Gornjeg Milanovca ubrzo je bio prinuđen da angažuje brojnu ekipu ilustratora da odgovore zahtevima tržišta. "Mirko i Slavko" u zlatnim vremenima dostizali su gotovo neverovatan tiraž od čak 600.000 primeraka po epizodi, doduše, u zemlji koja je tada imala gotovo 20 miliona stanovnika.
Mirko i Slavko su se zatim iz stripa preselili u knjige, na film, školske torbe, omote svezaka - postali su prava mala industrija za pravljenje para, a i muška deca su često po njima dobijala imena.
Samouki umetnik
Desimir Žižović Buin imao je brojne umetničke talente - bio je samouki crtač, vajar, slikar, karikaturista, klesar. Drugi svetski rat je dočekao sa 20 godina, kada je pristupio Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini. Taj izbor će ga umalo koštati života, a spletom okolnosti Buin će ostati upamćen kao ilustrator najprodavanijeg stripa u istoriji Jugoslavije, prevođenog na nekoliko stranih jezika.
Nije samo priča o stripu zanimljiva, već je ceo Desimirov život prožet i prošaran anegdotama, o čemu govori i priča vezana za nadimak - Buin. Za vreme Prvog svetskog rata u predelima ispod Suvobora među vojnicima je bio i jedan rodom iz Bujona, naselja u Francuskoj. Bio je prijatelj sa Desimirovim dedom, svraćao u njegovu kuću, pa su meštani zadenuli šalu da je došlo do ljubavne romanse između Desimirove babe i vojnika.
Kad se Desimir rodio, ljudi sa sela su u šali govorili - evo ga Buinov unuk, aludirajući na francuskog vojnika, ali loše interpretirajući ime grada odakle je. I tako Desimir ostade Buin za sva vremena.
Četnici i partizani
Završio je samo četiri razreda, ali se isticao visprenošću, bio je sklon šali, ironiji i sarkazmu. Umeo je da nasmeje, ali i da zadrži pažnju starijih svojim razmišljanjima. Kada je došao Drugi svetski rat, Buin pristupa četničkom pokretu. U šumadijskim selima četnici su u pričama bili "visoki i zgodni", elitna jedinica kralja. Buin se nije prihvatio puške u četnicima nego je slikao i crtao. Tako je crtao i stripove "Mladi Ravnogorac" i "Ravnogorski borac", koji su postali popularni među vojnicima.
Razvoj ratne situacije utiče na to da Buin napušta četnike, a u jesen 1944, u želji da pokaže umetnički talenat, prijavljuje se za "Umetničku zadrugu", koju je vodio Đorđe Andrejević Kun, autor grba nove Jugoslavije 1943. Desimir u ovu partizansku umetničku koloniju stiže na osnovu preporuka o svojim umetničkim kvalitetima. Međutim, Andrejević saznaje za Buinovu "neslavnu prošlost".
Nakon što je sa nipodaštavanjem ocenio njegove umetničke kvalitete, šalje ga na Sremski front.
"Uz odluku o prekomandi dobija i pismo preporuke koje je trebalo da dostavi komandantu jedinice. Đavo mu nije dao mira, dok je nosio pismo sa preporukom, nešto ga je pod kožom kopkalo i svrbelo i osetio je da to nije obično pismo. Iz džepa je izvadio iglu i polako ga otvorio. Ispostavilo se da je bio u pravu - to je bila preporuka za njegovo pogubljenje. Pisalo je - čim vam preda ovo pismo, streljajte ga! Bilo mu je jasno da je okarakterisan kao državni neprijatelj. Ipak, Buin je odlučio da ode na branik otadžbine i da učestvuje na Sremskom frontu. Naravno, pismo nije predao komandantu. A komunisti su računali da se Desimir ionako neće živ vratiti sa fronta. Međutim, sudbina je htela drugačije", priča Dragiša Marić, Desimirov sestrić.
Državni neprijatelj
On i njegova sestra Radovinka Marić čuvaju porodične slike, stare stripove i crteže Desimirove i pričaju nam uzbudljivu životnu priču. Sudbina je htela da istorija na neki način upamti Desimira Žižovića. Po završetku rata Desimir je kolonizovan u Banatsko Plandište, ali 1951. vraća se u zavičaj. Dugo nije mogao da nađe posao zbog četničke prošlosti. Potvrdu da je i dalje okarakterisan kao državni neprijatelj dobija nekoliko godina kasnije.
- Tada u čačanskom muzeju otkriva "izložbu" fotografija bivših četnika, državnih neprijatelja. U muzeju je bila okačena i njegova fotografija! Kada niko nije gledao, Desimir je smaknuo fotografiju i stavio je u džep - priča Radovinka Marić.
Desimir je bio jedan od osnivača milanovačke "Tipoplastike", tu je do penzije radio kao dizajner. A bio je poznat i po tome što je voleo kafanu.
- O tome svedoče brojni murali, skice i crteži koji i danas krase zidove kafana širom Srbije, koje je Buin crtao vlasnicima. Izrađivao je čestitke, pozivnice za rođendane, plakate za igranke. Radio slike na nadgrobnim spomenicima, bio je svestran. Pun duha, bio je neko oko koga se okupljaju ljudi u kafani, da ispriča anegdotu, priču. Mnogi su u njemu videli mudrog čoveka, pa tražili savete. Bio je narodski čovek. Osoba koju su svi cenili. U jednoj od tih kafana došlo je i do ideje za strip o partizanima - pričaju Marići.
U "Dečjim novinama"
I tako Desimir sa prvim ilustracijama dvojice dečaka koji se bore protiv Nemaca odlazi u "Dečje novine", izdavačku kuću koja kasnije postaje gigant jugoslovenskog izdavaštva.
Desimir je Mirku dao crte lica svog sina Dragomira. To su svi koji su nekada videli Buinovog sina znali. Ali dugo se postavljalo pitanje - ko je Slavko? Odgovor je - Slavko je obličje dobio prema dečaku koji će postati popularan fudbaler!
- Jedan dečak, čiji je otac bio vojno lice na prekomandi u Gornjem Milanovcu, radio je u magacinu "Dečjih novina", prepakivao stripove i novine. Slavko nosi lik tog dečaka, koji će kasnije postati najbolji strelac u istoriji jugoslovenskog fudbala. Bio je to Slobodan Santrač - otkrivaju brat i sestra Marić.
I najzad... Došao je 25. novembar 1958. kada je u 23. broju "Dečjih novina" izašao prvi nastavak stripa "Nikad robom" i kada su dva junaka ugledala svetlost dana. Niko nije slutio kakvu će popularnost strip dostići.
Kako je vreme odmicalo, slava je rasla. Mirko i Slavko su postali poznati u svakom kutku Jugoslavije. Svako dete znalo je za ove junake. Zanimljivo je da, iako se ne zna broj Nemaca koji je "poginuo" u borbi sa dva mlada partizana, Mirko i Slavko nikada nisu ubili nijednog četnika...
U penziji
Kult Mirka i Slavka trajao je tokom postojanja SFRJ. Igrane su predstave, snimljen je film sa Batom Živojinovićem u glavnoj ulozi...
A Buin? Buinu slava nije bila potrebna. On je radio samo ono što je voleo i što je najbolje znao - crtao. Čuveni "brka" sa etikete za "Takovo" šljivovicu je takođe delo njegovih ruku. Priča o Buinu, čoveku koji je svojom idejom i crtežom ušao u istoriju jedne države, ne umire, iako se njegov život ugasio 7. decembra 1996. na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na groblju u Gornjim Branetićima.
- Kada me pitaju šta je bilo sa Mirkom i Slavkom posle rata, nemam puno šta da kažem. Postali su direktori firme, koja je kasnije propala. Sada su u penziji - pričao je Buin poslednjih dana svog života.
Mirko kao četnik
Uoči jedne izložbe Buinovih radova, portret Mirka bio je oslikan na velikoj drvenoj ploči. Simpatizeri četničkog pokreta ukrali su portret i docrtali Mirku bradu i kokardu na kapi. Nekoliko godina kasnije, portret je pronađen, a Mirko "obrijan", sa promenjenom kapom.
"Zašto su Nemci ružni?"
Kada je krenula hiperprodukcija stripa, nije bilo vremena da Desimir Žižović crta ceo strip. On je crtao samo Mirka i Slavka, a ostatak strane su popunjavali saradnici. Buin je primetio da su nacistički vojnici uvek prikazivani kao ružni, pa je upitao ilustratora - zašto su Nemci ružni? "Ne smeš da budeš pristrasan. I sam znaš da su nemački vojnici uvek bili čisti i pedantni", rekao je ilustratoru.
"Slavko, pazi metak!"
Mirko i Slavko su u stripu bili neustrašivi i nepobedivi (kao uostalom svi glavni strip junaci). Često su bolje naoružane Nemce likvidirali zahvaljujući lukavstvu. A u vreme njihove najveće popularnosti i kao ilustracija njihove nadrealne nadmoći nad okupatorom u Jugoslaviji se pričao i ovaj vic:
Mirko: Slavko, pazi metak!
Slavko (uz saginjanje): Hvala, Mirko!
Kurir.rs/Blic/Predrag Đukanović/Foto: Arhiva, Foto: Dado Đilas