O najpoznatijoj otmici aviona u epohi nekadašnje velike Jugoslaviji, na letu Titograd – Beograd, ispričano je mnogo verzija ali u nijednoj nije precizno navedeno ko je na kiparskom aerodromu u Larnaki otvorio vrata izlaza za slučaj opasnosti i “poveo” putnike u bekstvo.
Vrata kroz koja je počeo beg otetih putnika JAT-ovog boinga 727-200 “YU-AKF”, otvorio je današnji direktor mlađih selekcija u FSCG, nekadašnji direktor i napadač FK Budućnosti Žarko Vukčević koji je tog 26. septembra 1981. godine sa 20-članom ekspedicijom podgoričkog kluba krenuo na prvenstveni meč sa Vojvodinom u Novi Sad.
Vukčević se prisetio otmice JAT-ovog aviona nakon koje su svetski mediji, oduševljeni akcijom u kojoj su putnici namagarčili otmičare i pobegli iz letelice, između ostalog, izvestili i pod naslovom „Otmičari, nemojte kidnapovati Jugoslovene, oni će kidnapovati vas".
Otmica se desila kasno uveče nakon što je avion poletio sa dubrovačkog aerodroma Ćilipi na koji je doletio iz Podgorice kako bi pokupio jednu grupu putnika.
"Prošlo je 37 godina od te epizode i da se povremeno ne prisetim nekih detalja u razgovorima sa saputnicima na tom letu, verovatno bih dosta toga zaboravio. Iz današnje vizure, dosta detalja vezanih za tu otmicu izgleda komično, počev od motiva i načina na koji je ta grupica otela avion sa jednim pištoljem i nožem. Naročito nakon što smo, kasnije, saznali da su otmičari krenuli u akciju sa dva pištolja a jedan su na aerodromu bacilli. U početku je sve, ipak, izgledalo strašno, ali već nakon 15-ak minuta sve je dobilo jednu drugu konotaciju. Znam da je teško poverovati u to, ali čitava epizoda je nakon uvodne drame u očima većine nas iz Budućnosti dobila neku drugu ne preterano ozbiljnu konotaciju”, počinje priču Vukčević.
On je bio među prvima koji su “obavešteni” da je avion otet, jer je zauzeo poziciju u prvim redovima letelice.
“U to vreme nije bilo biznis klase, i ja sam seo u jedno od prvih sedišta tako da sam među prvima imao i susret sa otmičarima. Uperili su u nas pištolji i rekli da pređemo u zadnji deo aviona koji je bio poluprazan. Pomislio sam prvo da je reč o šali ali kad sam shvatio da nije, pištolj koji je bio uperen prema meni delovao mi je nekako mnogo veći nego što je zaista bio”, priča uz osmeh Vukčević.
Nakon što su ga otmičari poslali u zadnji deo aviona, priseća se nekadašnji golgeter Budućnosti, pokušao je da sedne do golmana Radovana Bujića.
“Nakon što su nas otmičari poslali u zadnji deo aviona došao sam da sednem do Bujića koji je čitao jedan od onih pisanih romana koji su se u to vreme prodavali na kioscima. Kad sam mu rekao “pomeri se Buja da sjdnem do tebe”, odgovorio je “a što čoče, ti vazda sjediš naprijed”. Na to sam mu rekao da moram da sednem nazad jer je avion otet na šta je počeo da grohotom smeje. Kad je pročitao čitav roman, Buja je, međutim, počeo da se glasno čudi što još uvek letimo i upitao me “što ne slećemo više”. Kad sam mu odgovorio “ti mi ne veruješ da je otet avion” prvi put sam u životu video kako se čoveku od šoka menjaju boje lica sve od žute do zelene”, priča Vukčević, u crnogorskim fudbalskim krugovima poznat po smirenosti i u onim situacijama kada svi “gube kontrolu”, ali i po britkom humoru.
Golman Budućnosti, srećom, nije dugo bio u šoku.
“Kad sam video da je počeo da ga obliva znoj rekao sam mu - Buja nije ništa strašno, ne diraju nikog vidiš, vozimo se…”, dodao je Vukčević uz opasku da je tokom leta bilo još dosta epizoda poput opisane sa golmanom Bujićem ali ne i onih dramatičnih kakve se očekuju u sličnim situacijama.
Njemu se u sećanju tako urezala i reakcija njegovog tadašnjeg saigrača Mirka Radinovića.
“Mirko je dugo spavao i kad se probudio žena koja je sedela do njega dala mu je jabuku i rekla “evo ti sine oteli su avion”. On je prvo zagrizao a onda mu se "prekinuo film" sve sa komadom jabuke u ustima i počeo je da gleda okolo jer mu je valjda neobično bilo što avion prazan do pola. Onda se podigao i glasno upitao “jesu li oteli?”, priča Vukčević.
On se seća i da mu je bilo neobično što su neki putnici mogli nesmetano da idu u toalet, dok je većina išla uz pratnju otmičara sa pištoljem.
“Vremenom smo shvatili da su ti koji su nesmetano išli u toalet bili članovi grupe koja je izvršila otmicu. Među njima je bila i žena koja je očigledno bila sa njima u kombinaciji. To smo, naravno, prijavili policiji zahvaljujući čemu je čitava grupa bila uhapšena”, dodaje Vukčević.
U otetom avionu bili su i glumci Miša Janketić, Žarko Laušević, Marko Nikolić, rok pevačica Biljana Petrović, narodni heroj Milan Šijan i još nekoliko poznatih ličnosti iz javnog života tog vremena.
“Pevačicu Petrović sam video jer je sedela ispred nas ali glumce nisam. Rekli su mi da su sedeli na zadnjim mestima u repu aviona ali ih uopšte nisam “registrovao”, između ostalog zato što sam opet imao nesreću da sam se smestio nakon otmice uz vrata kod krila koja se koriste za slučaj opasnosti”, priča Vukčević.
“Nesrećna okolnost” da je sedeo pored izlaza za slučaj opasnosti, ispostavilo se, uticala je da upravo on otvori vrata kroz koja su putnici počeli da beže iz otetog aviona na aerodromu Larnaka.
“Sa nama je u avionu bila i jedna bolesnica koja je ležala na nosilima i kako joj se stanje pogoršalo ona je morala da se iznese kako bi joj se pružila hitna pomoć, tako je bar rekao lekar. Zbog toga su zadnja vrata bila spuštena sve sa stepenicama. Kada su je izneli, u trenutku kada su već počeli da podižu stepenice neko je viknuo požar. Okrenuli smo se svi u tom pravcu i meni se stvarno učinilo da je buknuo požar. Kasnije se ispostavilo se da je neko zapalio mali komadić novine ali to je bilo dovoljno da se raširi dim po avionu i nastane haos. U toj frci ja sam otvorio vrata za izlaz u slučaju opasnosti, izašao na krilo, i odatle smo počeli da trčimo kako smo bili na kraju piste”, priseća se istorijskog bega iz aviona Vukčević.
I bekstvo iz aviona, priča naš sagovornik, imalo je komičnih detalja.
“Kako sam ja izašao ispod aviona, pre mene je počeo da trči ka aerodromskoj zgradi Momir Bakrač i to cik-cak. Kad smo stigli na bezbedno, upitao sam ga `što si trčao onako Momire’? Odgovorio mi je "Možda pucaju, da me ne pogode", priča uz šeretski osmeh Vukčević i dodaje da je sličnih detalja bilo još ali da nisu baš svi za medijsku eksploataciju.
Svojevremeno jedan od najbržih fudbalera Budućnosti priznaje da je mu bekstvo nije lako palo u kondicionom smislu, iako je u to vreme bio u top formi.
“Bili smo u formi ali nije nam palo lako to trčanje preko piste jer smo bili nezagrejani a počeli smo odmah da šprintamo. Kako je avion bio skroz na kraju piste, šprint se odužio i dobro nas je sve preseklo”, objašnjava Vukčević.
Vrata kroz koja su putnici izašli iz aviona, dodaje on, nije na pravilan način otvorio što je otežalo bekstvo saputnicima koji su se provlačili iza njega na krilo aviona.
“Čitao sam uputstvo koje je stajalo u džepu sedišta, da bih znao kako se otvaraju vrata, ali u takvim situacijama čovek valjda nema apsolutnu kontrolu poteza pa sam, umesto da ih izbacim napolje uvukao unutra. Zbog toga su oni koji su izašli iza mene imali dosta problema da se provuku”, priča kroz smeh Vukčević.
Ideja za bekstvo kroz izlaz za slučaj opasnosti rodila se, inače, još dok je avion bio na aerodromu u Atini.
“Avion je nakon otmice punio gorivo i na atinskom aerodromu. Dok smo čekali da se ta operacija obavi, u mrklom mraku jer su u avionu bila pogašena sva svetla, Vojo Vukčević je predložio da iskočimo tu. Na taj predlog sam mu rekao 'đe ćemo Vojo ovdje, mrkli je mrak. Ti ako si spreman, ajde kreni prvi'. Baš tada sam i uzeo i pogledao uputstvo i rekao mu 'evo ti kako se otvaraju vrata, samo izađeš na krilo'... Međutim, nije se odvažio da to napravi tada pa smo to realizovali tek na aerodromu u Larnaki“, objašnjava Vukčević.
On dodaje da, kada su otmičari shvatili da su potpuno izgubili kontrolu, na aerodromu u Larnaki, nisu ni pravili problem prilikom bekstva ni onim za trčanje manje spremnim putnicima od fudbalera Budućnosti. Jedini igrač "plavo-belih" koji se nije priključio vanrednom “treningu” u Larnaki bio je tadašnji kapiten ekipe Petar Caco Ljumović.
“On je ostao u avionu jer je jedna od stjuardesa bila njegova bliska rođaka koja ga je zamolila da je ne ostavlja. Tako da je Caco izašao iz aviona među poslednjima”, završava prisećanje Vukčević uz opasku da kada su obelodanjeni svi detalji pozadine otmice, bilo mu je još jasnije da to nije bila baš preozbiljna operacija.
Prilikom otmice JAT-ovog aviona, inače, tri dugokosa mladića iz Hrvatske su pilotu Ljubomiru Zekavici naredili da letelicu usmeri prvo ka Brindiziju, pa potom ka Izraelu. Zbog nedostatka goriva avion je sleteo na atinski aerodrom i to nakon mnogo problema jer grčke vlasti prvo nisu dopuštale sletanje, dok im kapetan Zekavica nije poručio da će zbog nedostatka goriva, avion prizemljiti u centru grada.
Iz Atine oteti avion krenuo je prema aerodromu „Ben Gurion„ ali je nakon pretnje dva izraleska fantoma da će oboriti letetilicu ako počne sletanje morao da skrene ka Kipru.
U knjizi „Otmice i udesi jugoslovenskih aviona" dr Vukosava Balevića objavljen je kompletan spisak putnika u avionu YU-AKF. U ekspediciji FK Budućnosti u otetom avionu bili su Radovan Bujić, Zoran Nikitović, Slavko Vlahović, Zoran Vorotović, Miomir Bakrač, Vojislav Vukčević, Branislav Drobnjak, Zoran Batrović, Žarko Vukčević, Petar LJumović, Mojaš Radonjić, Mirko Radinović, Dragan „guzonjica" Vujović, Dragoljub Brnović, Vasilije Kalezić, Slavenko Kuzeljević, treneri Đorđe Gerum i Milutin Folić, dr Đuro Musić i fizioterapeut Ljubomir Radunović.
Zanimljivost vezana za ovu otmicu je da je, dok je trajalo bekstvo koje je započeo Žarko Vukčević, posada aviona pojačala do maksimuma rashladne uređaje zbog čega se kabina ispunila parom što je otmičare ubedilo da je u letelici zaista izbio požar.
Avion su oteli Borivoje Jelić i Mirko Križić iz Bjelovara, i Milan Prpić iz Rijeke. Plan o otmici aviona smislili su navodno tokom robijanja u zatvoru Lepoglava a u akciji im je pomogao i Predrag Vidaković iz Rijeke.
Akciju je finansirao zagrebački ugostitelj Josip Valentić, a logističku podršku dobili su od Jelene Dokmanović iz Bjelovara. Veruje se da je upravo Dokmanovićeva unela oružje na titogradski aerodrom, i potom mirno sedela među otetim putnicima sa kojima je kasnije i pobegla iz aviona u Larnaki!
Jelić je zbog otmice osuđen na osam godina zatvora, Križić na pet, Prpić na tri, Vidaković na dve, a Valentić na godinu i po. Zbog nedostatka dokaza Jelena Dokmanović je oslobođena a Vukosav Balević u svojoj knjizi tvrdi da je dosije sa suđenja iz nepoznatih razloga spaljen 1992. godine!
Prema nekim spekulacijma u ovu akciju bila je upletena čuvena nemačka teroristička grupe Bader-Majnhof. Ovu sumnju podgrejalo je svedočenje Jelića u emisiji "Goli život" Milomira Marića u kojem je ispričao da se u zatvoru u Nemačkoj upoznao sa „nekim ljudima" iz Bader-Majnhofa i pod njihovim uticajem odlučio da otme avion kako bi napravio skandal…
(Kurir.rs/Mondo.me/Mladen Stojović)