Nasilje među osnovcima ne jenjava. Prašina se digne samo dok pojedinačni slučajevi izazivaju pažnju javnosti, a onda maltretiranje drugova i drugarica padne u zaborav. A kad se kamere ugase, nesrećna deca ostaju prepuštena sebi, svojim roditeljima koji najčešće ne znaju šta da rade i - krvoločnim drugarima iz odeljenja. Na sceni je čitav spektar uvreda: od izgleda, porekla, odevanja, pa do imovinskog stanja. Ko nema skupe patike, dobre jakne, nove udžbenike i više novca za užinu - teško njemu. Ko je tih, miran, slabašan, nizak i ne traži svađu - strada. Ko se poveri roditeljima i zatraži pomoć - nadrljaće kad se sve smiri. Ko se požali nastavnicima - moraće da dokaže svoje tvrdnje. A siledžije se drže zajedno i postupaju prema pravilima mafije: ćute i ne odaju jedni druge.
Po ko zna koji put se pitamo: šta se to dešava sa našom decom?
KAZNA KOD KUĆE
Svi mi išli smo u osnovnu školu i pamtimo da je koškanja i tuča bilo uvek. Borili smo se "jedan na jedan", dečaci bi se nekad i pobili, pljuvali jedan drugog, šutirali, gađali i kamenjem, ali je bilo fer-pleja. I prozivke tipa "kepec, smrad, puvanjak", nisu bile retke, surovost škole postoji oduvek. Devojčice, ni stigle do puberteta, častile su se pogrdnim imenima. Izjednačeni u školskim uniformama, najgore uvrede nisu bile vezane za izgled i siromaštvo, već za znanje. Reći nekome da je neznalica, lenj i glup smatralo se neoprostivim. Padali su šamari i čupanje za kosu.
Što je bitno, sve se dešavalo naglo, u dečjem afektu, iznenada. Plane iskra, dođe do obračuna, nekoliko dana ne razgovaraju, pa se pomire. Do sledeće prilike. Međutim, to nije prolazilo tek tako, u tišini. Nastavnici su ovakve pojave među decom tada sekli u korenu.
Odmah bi u školu došao roditelj čije je dete udarilo druga, saznao bi lako šta se desilo i nije bilo veće bruke od toga da gaji "problematičnog" potomka. Problem se rešavao prosto: siledžije bi kod kuće dobile "lekciju" iz pristojnog ponašanja i više im nije padalo na pamet da nekoga vređaju ili udare. Mnogi očevi i majke nisu bili za metodu "batina je iz raja izašla", već su razgovarali sa decom, objašnjavali i ubeđivali: "Ako ovako nastaviš, nećeš ići na more, nema novih cipela, nema izlaska napolje da se igraš..." Svako je znao da kazna postoji.
Roditelji su vaspitavali decu. Na školi je bilo da im ulije znanje.
ZNAJU ŠTA SE CENI
Danas roditelji za svoju decu nemaju vremena. Prosečan roditelj koji živi od plate, često radi više poslova ili prekovremeno, i razgovor sa klincima svodi se na elementarne informacije: kako je bilo u školi, jesi li uradio domaći, ne mogu ja da ti objašnjavam, imaš sve u udžbeniku, idi da se igraš, ne dosađuj glupim pitanjima, puca mi glava, pitaj nastavnika, zovi nekog od drugova... Ako nešto i hoće da pomogne detetu, radije mu sam uradi nego da gubi vreme i energiju na objašnjavanje.
Mnogo veća energija, ali i novac, troši se na dečju odeću i izgled, da se dete ne bi razlikovalo od drugih i da bi držalo korak sa ostalima. Zadnji dinar daje se na skupe patike - retko cipele, jer su one garancija da će školarac da bude bolje primljen u odabrano odeljensko društvo. Očevi i majke i na svojim radnim mestima vide kićenje, šepurenje i nadmetanje u pokazivanju imovinskog stanja, tako da im je jasno šta se danas traži i šta se ceni. Sa znanjem je lako. Ono može da se kupi, postoji mnoštvo fakulteta i diploma za pare, kome još treba obrazovanje, snaći će se kad ga negde uguraju da se zaposli.
I kada takvog sluđenog roditelja nastavnik pozove na razgovor, da mu ukaže na situaciju u kojoj je njegovo dete vređalo ili maltretiralo školskog druga ili drugaricu, roditelj je - uvređen. Brani svog malog siledžiju! Ne pada mu na pamet, niti sme, da ga nauči redu i oduči od patološkog ponašanja. I ne zna šta da mu kaže osim bledunjavog "nemoj to da radiš", što mu na jedno uvo uđe, a na drugo izađe. Život je borba. U borbi pobeđuju jači. To roditelj zna iz sopstvenog gorkog današnjeg iskustva koje prenosi na decu.
Kazne nema. Postoji samo zakon jačega.
Današnji osnovci to najbolje znaju jer su rano upoznali beskrupuloznu borbu za opstanak. Otkad su naučili da sami pređu ulicu, odu i vrate se iz škole, znaju da je diler narkotika pored pekare. Čuju od starijih. Oni to znaju, roditelji još ne znaju. Deca brzo shvate da biti najbolji učenik nije nešto naročito, da pohvale nastavnika izblede čim se čas završi. Dosadno im je. Škola više nema obrazovnu svrhu, ona je samo mesto gde mora da se provede vreme.
NEMA SOLIDARNOSTI
Zato se zabavljaju na način koji su videli na televiziji, gde se zakon jačega sprovodi na sve moguće načine. Pojedinac je slab, grupa je jaka. Kao čopor životinja ustremljuju se na najslabijeg, koji ne ume da se brani ili to loše čini. Isprobavaju ono što su čuli da govore njihovi "idoli", jer to donosi popularnost, a ona novac. Gotovo da ne postoji incidentna situacija u kojoj se deo odeljenja stavio na stranu i branio žrtvu. Ne. Pridružuju se, svako sa "idejom" šta bi loše mogao da kaže ili učini.
Solidarnost više ne postoji, nisu tako vaspitani. Niko im kod kuće nije rekao: stavi se uvek na stranu slabijeg. Ne udaraj ga. Pomozi sirotima, nemoćnima, ne budi od onih koji vode hajku. Naprotiv, neguje se snaga debilne grupe nevaspitanih, zlih i nekažnjenih. Od takve dece nastaće oni koji će na slabije od sebe nasrtati i kao odrasli, udruženi kao banda, hvaleći se time. Neka priča ko šta hoće, jesu to poneli od kuće.
Što je najgore, najlepše su vaspitane - žrtve.
Dečje igre već su odnele jedan život. I kao da jedino majka Alekse Jankovića, dečaka koji se ubio zbog vršnjačkog nasilja, budno prati svaki slučaj i bdi nad drugom decom u sličnom položaju. Nastavnici su često prekasno obavešteni, jer žrtva ćuti, ne sme da pisne, njen roditelj nije od takve sorte da napravi ršum u školi, sramota ga, neprijatno mu je. Boji se da će da pogorša stvar.
Sve do jednog trenutka dok mu ne prekipi, pa se vršnjačko nasilje ne pretvori u roditeljsku osvetu. Pričajmo sa decom da do toga ne dođe.
(Ljilja Jorgovanović, Foto: Shutterstock)