Miodraga Krivokapića godinama nismo gledali na daskama teatra, ali komad zagrebačkog autora Mate Matišića "Ničiji sin" vratio mu je glad za glumom jer, kako kaže, u rukama drži jedan od najboljih komada savremenog stvaralaštva sa ovih prostora.
U bifeu Beogradskog dramskog pozorišta razgovarali smo o tome šta je to što ima uloga koja se izdvojila od svih, ali i koliko je tema srpsko-hrvatskih odnosa, kojom se predstavi bavi, aktuelna i ko je i zašto konstantno oživljava i dan-danas.
"Mislio sam da mi više ne treba pozorište, ali izgleda da sam se ipak prevario. Malo sam se uželeo. Volim proces stvaranja, to istraživanje i kopanje po sebi. Istraživački rad dok spremaš ulogu mi je uvek bio najlepši, a ovaj komad i uloga to i traže - da kopam po sebi, sećanjima, iskustvu... Bavi se vremenom koje veoma dobro poznajemo, kao i odnosima srpsko-hrvatskim, gde svako ima svoj sud. Ovaj komad to tretira na pošten i častan način. Mene ta tema pogađa jer sam ceo život na toj relaciji, živim i u Hrvatskoj i u Srbiji i vezan sam za obe zemlje. Zato me je ova tema i privukla i provocirala da se zbog nje vratim na daske. Ova priča mora biti ispričana".
Koliko je teško tretirati ovu temu na, kako kažete, pošten način?
"Komad se bavi potragom za istinom, koja može biti razarajuća. Može da uništi jedan mlad život, čoveka koji je živeo u zabludi. Do juče je bio Hrvat, danas je Srbin. U trenutku se čoveku promeni život i slika sveta i normalno da se na kraju završi tragično. Možda je ponekad bolje prećutati da bi se spaslo nešto drugo. Ovde se, međutim, otkrivanjem istine razara nevini život. Stradaju oni koji ne bi smeli. To su posledice naših života, nas starijih koji smo im ostavili to što smo im ostavili. Doduše, često smo i mi nevina žrtva okolnosti. Pogotovo kad sam bio mlad i kad sam živeo u iluziji da umetnost može mnogo, da može da promeni svet, a onda radeći to i sazrevajući shvatiš da umetnost promeni tebe, a dok to radiš, svet ostaje isti, ili čak i gori. Ali da odgovorim na vaše pitanje, upravo ta istina je i tamo i ovamo, vaša i moja. Moja iskustva s Hrvatskom su dobra, ali znam da mnogima nisu."
Zašto se i posle toliko godina i dalje obrađuje ista tema? Da li je moguće da je i danas ona živa i među mlađim generacijama?
"Mladi bi se lako dogovorili da nije nas starih. Često umemo da mutimo vodu sa iskustvima, ambicijama ili svojim istinama, neostvarenim željama, i onda to prenosimo na njih. Vidim to preko svojih sinova i njihovih vršnjaka. Za njih je taj rat bio davno i ne bi se osvrtali da nije nas starih koji ih trujemo. Mi smo ti krivci, ali ponajviše i politika. Političari zarad svojih interesa truju mlade, koji su u celoj priči nevini. Kao što ja nisam znao o Drugom svetskom ratu kad sam bio mali. Dokle ćemo tako? Moramo pustiti mlade da se oni organizuju bez tog balasta prošlosti koji mi nosimo na svojim leđima."
Reditelj Marko Misirača je rekao da su postavljali zid u mnogim teatrima za ovaj komad. Zašto?
"Nije dobro da se prave zidovi. Prema vama mladima nije fer i nije pošteno. U jednom momentu moje lice kaže: 'Ako se mi ne bavimo politikom, ona će početi da se bavi nama'. Živimo u vremenu gde se politika bavi nama. Kada sam upisao akademiju, imao sam iluziju da ću se baviti samo umetnošću, ali onda shvatite da se politika bavi vama i da vam ona određuje život. Međutim, i ta mala iluzija je bila lepa i važno je negovati je i ne izgubiti je na kraju. Jer čovek kad je izgubi, izgubi smisao življenja."
Da li je moguće da se glumac umori od pozorišta?
"Voleo sam proces stvaranja, ali ne volim premijeru i sve što ide uz to, tu pompu. Samo sam znao još jednog glumca koji je tako mislio - Bora Todorović. Imam nešto neglumačko u sebi. Ne volim pažnju, intervjue, promociju. Ali znam da je to neophodno da bi ljudi došli i videli predstavu, a to mi je važno. Znate, od onoga što sam prećutao nikad me glava nije bolela."
Kurir.rs / Mona Cukić / Foto: Dušan Jelen, promo BDP