Profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu i članica Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) Smilja Avramov preminula je danas u 101. godini u Beogradu, a iza nje su ostala dela najvišeg naučnog ranga, kojima je otkrivala istinu o prelomnim događajima XX veka i genocidu nad srpskim narodom za vreme Drugog svetskog rata i tokom ratova 90-tih.
Profesorka Avramov je bila je jedan od vodećih svetskih stručnjaka za problematiku genocida a tokom 1991. i 1992. godine, kao stručni konsultant predsednika Srbije Slobodana Miloševića, učestvovala je na međunarodnim konferencijama vezanim za raspad SFRJ.
Za mnoge je zato važila za veliku Srpkinju i patriotu, dok su je drugi optuživali da je nacionalistkinja i desničarka, i Miloševićev akademik.
Bila je jedna je od osnivača Odbora za zaštitu Srba od Haškog tribunala, 1996. godine. Pred Haškim tribunalom je 2004. bila svedokinja odbrane u postupku protiv Miloševića, a pomagala je i njegovim pravnim timovima, kao i timovima Radovana Karadžića (članica je Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću), Vojislava Šešelja, Ratka Mladića, koji je želeo da mu ona bude pravna savetnica. Od 1996. do 2009. bila je članica Senata Republike Srpske.
Njen odnos prema MIloševiću najbolje je opisao Hrvatski novinar Darko Hudelist, koji je povodom svog istraživanja o Slobvodanu MIloševiću više puta razgovarao sa profesorkom Avramov u njenom stanu u Beogradu. U tim razgovorima, ona je otkrila da je bivši predsednik Srbije bio jedan od njenih najdražih studenata na Pravnom fakultetu, kao i da je susret sa njim u ćeliji Tribunala u Haguz bio posebno emotivan i potresan.
"Slobodan je bio moj student, kod mene je polagao i veoma se vezao za mene... Imao je određen šarm, bio je širokogrudan, njega su građani i profesori veoma voleli. Kasnije, kad je bio bankar (od 1978. nadalje - op. aut.), nikad nije prošla Nova godina, a da mi nije poslao čestitku, ili kalendar Banke. Imao je jedno građansko vaspitanje... Milošević je bio vrlo dobar đak, vrlo je aktivno učestvovao u onome stručnom delu studentskog života", govorila je tada profesorka Avramov, i dodala da joj se veoma dopadalo i to što je Milošević na predavanja dolazio vrlo pažljivo obučen. Odnos između njih dvoje bio je pojačan i njegovim poveravanjem i pričanjem o porodičnim problemima vezanim za oca i majku.
Poznanstvo Smilje Avramov i MIloševića počelo je na fakultetu, dok je susret u Hagu, gde je Milošević provodio poslednje godine svog života bio posebno emotivan. Milošević je pozvao Avramov kao glavnog svedoka na suđenju, kao svoju nekadašnju profesorku, ali i stručnu saradnicu na međunarodnim konferencijama vezanim za raspad SFR Jugoslavije tokom 1991. i 1992.
Trenutak ulaska u ćeliju u haškom zatvoru, u kojoj je boravio njen nekadašnji omiljeni student, vrlo se snažno urezao u pamćenje dr Smilje Avramov.
"Ulazim u haški zatvor, vrata ćelije otvara oficir NATO-a, i ja se pojavljujem na vratima... A Milošević je stajao iza pisaćeg stola, okamenjen, kao kakav spomenik, a oči su mu bile staklaste... I to je trajalo nekoliko sekundi ili minutu, jedna totalna blokada. On mene vidi, i ja prekidam to i kažem: "Predsedniče, donosim vam tople pozdrave iz Beograda!" A on pojuri meni u zagrljaj, on me je tako čvrsto zagrlio da je to trajalo... Ja sam tog trenutka osetila da sam ja njegova majka! On je mene doživeo kao svoju majku, tog trenutka... Bio je vezan za svoju majku, kad ju je imao. A onda se osetio usamljen, potpuno usamljen, i razočaran time što mu ni deca nisu došla, naročito ćerka koja je mogla doći... I kad sam se ja pojavila, imajući u vidu naše ranije kontakte, ja pretpostavljam, ne pretpostavljam nego sam duboko ubeđena, da je on mene doživeo kao svoju majku. Da mu je bila potrebna ta veza, ta toplina...'", govorila je Avramov.
Profesorka Avramov je inače u svom svedočenju u Hagu odbila priču o Velikoj Srbiji i zajedničkom zločinačkom poduhvatu na čijem je čelu, prema optužnici, stajao njen nekadašnji student. Porekla je bilo kakav značaj Memoranduma SANU-a za izbijanje ratova, optužila je hrvatskog predsednika Mesića za lažno svedočenje u delu koji se odnosio na navodno crtanje novih granica BiH između Miloševićeve i Tuđmanove ekipe 1991. godine. Razloge za početak rata opisala na sasvim suprotan način od tužilaštva i uglavnom za sve to optuživala međunarodnu zajednicu i davanje prava na secesiju Sloveniji i Hrvatskoj.
Milošević, kako ga je u svom svedočenju opisala, je po svaku cenu hteo da sačuva Jugoslaviju i bio je opsednut idejom bratstva-jedinstva. Zalagao se za "maksimalnu toleranciju" srpske strane u pregovorima i za mirno rešenja krize koju su izazvali slovenački i hrvatski separatisti. Verovao je, tvrdi Avramov, da će separatisti - kada im se predoče teške posledice raspada Jugoslavije - "doći do pameti i odustati od nacionalističkog fanatizma."
Prema njenim rečima, Milošević nikada nije zastupao ideju "Velike Srbije", nije imao nikakvog uticaja na JNA i paravojne formacije, a još manje na Srbe u Hrvatskoj i Bosni koji su se "spontano organizovali za samoodbranu" i koji su Beogradu zamerali da im ne pruža dovoljnu zaštitu. Milošević, tvrdi dalje Avramov, nije imao uticaja na politiku Knina i Pala, jer su Republika Srpska Krajina i Republika Srpska imali svoje parlamente i vlade koji su ljubomorno čuvali svoju nezavisnost.
Milan Babić je bio "pomalo ekstravagantna ličnost, koji se saživeo sa ulogom nekakvog državnika i lidera i nije nikome dozvoljavao da na njega utiče." S druge strane, prema njenom mišljenju, Radovan Karadžić je bio "visoki intelektualac i snažna ličnost visokog moralnog integriteta koji se uvek postavljao na ravnopravnoj osnovi sa Miloševićem." Karadžić je bio "neprikosnoveni autoritet" medju bosanskim Srbima koji su, s druge strane, Miloševiću zamerali da je "mlakonja."
Avramov je zamerila Miloševiću da je bio "isuviše kooperativan i popustljiv" prema Evropskoj zajednici, ponekad čak i "na štetu interesa Srbije." Zbog te njegove "prevelike popustljivosti" Avramov se u aprilu 1993. razišla sa Miloševićem, odnosno prestala da bude deo tima za pregovore sa međunarodnom zajednicom.
(Kurir.rs)