Tačno pre dvadeset pet godina u oktobru i novembru 1993. godine Rusija je bila na ivici građanskog rata zbog sukoba između tadašnjeg predsednika Rusije Borisa Jeljcina i Vrhovnog sovjeta.
Posle raspada SSSR-a Rusija je doživljavala najteže dane, a u jeku političkih, ekonomskih i socijalnih reformi koje su mnogo više podsećale na haos, velika većina građana je jedva sastavljala kraj s krajem, a pojedinci se bogatili tokom pljačkaške privatizacije, došlo je do oštrog suprotstavljanja Borisa Jeljcina sa Vrhovnim sovjetom čiji je predsednik tada bio Ruslan Hazbultov, kome se priključio i tadašnji potpredsednik Ruske federacije Aleksandar Ruckoj, heroj avganistanskog rata.
Iako je sve ličilo na klasičan puč, tih dana odlučena je sudbina planete. Naime, komunizam, odnosno socijalizam, izgubio je poslednje utočište, a s tim i svaku nadu za ponovno uspostavljanje velikog Sovjetskog Saveza!
Jeljcinovi protivnici su mu zamerali da se suviše vezuje za Zapad i da njegove reforme vode zemlju u provaliju, dok je predsednik Rusije optuživao Vrhovni sovjet da želi restauraciju komunizma.
Vrhunac sučeljavanja ove dve struje koje su različito gledale na budućnost Rusije desio se na današnji dan, 4. oktobra 1993. kada su snage lojalne Jeljcinu tenkovima granatirale Beli dom, sedište Vrhovnog sovjeta.Tom prilikom poginulo je, prema nezvaničnim procenama više od hiljadu ljudi, ali su ovom krvavom raspletu prethodili sukobi prethodnih dana, koji su najavili tragediju, i koji su takođe prošli sa ljudskim žrtvama.
Te sudbonosne dane za Rusiju najbolje je opisao nekadašnji dopisnik Tanjuga Đorđe Milošević, koji se tih dana nalazio u Moskvi, a prema njegovim navodima, haos i smrt najavili su događaji od 1. maja 1993. kada je tokom prvomajske proslave u jednom od ruskh gradova došlo do sukoba građana sa vlastima, u kojima je jedno lice poginulo a stotine povređeno. Krajem septembra Boris Jeljcin smenjuje Aleksandra Ruckoja, a zatim preduzima jedan od odlučujućih koraka: raspušta Kongres deputata i Vrhovni sovjet i zakazuje vanredne parlamentarne izbore za polovinu decembra. Time praktično zavodi predsedničku upravu.
Ustavni sud ocenjuje da je ovaj dekret Jeljcina neustavan,a gotovo istovremeno, u zgradi parlamenta okupili su se poslanici Vrhovnog sovjeta i izglasali nepoverenje Borisu Jeljcinu. Parlament je preneo predsednička ovlašćenja na potpredsednika Ruckoja koji odmah polaže zakletvu. Rusija, je tada dakle imala istovremeno dva predsednika.
Kao odgovor, Jeljcin je odlučio da onemogući rad Vrhovnog sovjeta i prisili poslanike da napuste zdanje u kojem su se zabarikadirali. Đođre Milošević je svedočio da su najpre isključeni struja i telefonske linije, a sutradan i voda tako da toaleti nisu mogli da se koriste. Svedoci kažu da su prostorije parlamenta i hodnici zaudarali na klozete po železničkim stanicama, a poslanici su se hodnicima kretali držeći sveće.
Sa druge strane, Aleksandar Ruckoj je prikupio je oko 700 naoružanih ljudi koji su nazvani ,,Dobrovoljačkim pukom Vrhovnog sovjeta''.
Trećeg oktobra samo nekoliko časova pre tragičnog događaja, u Svetodanilovskom manastiru u Moskvi sastali su se predstavnici sukobljenih strana. Potpisan je dokument o deblokadi parlamenta, a Aleksandar Ruckoj i predsednik Vrhovnog sovjeta Ruslan Hazbulatov izrazili su spremnost da se sastanu sa Jeljcinom. Posredovao je patrijarh Aleksij Drugi. To, međutim, nije dalo nikakav rezultat, a pristalice parlamenta su zauzele gradsku većnicu na kraju Novog Arbata, a zatim kamionima, autobusima i pešice pošli ka televizijskom centru Ostankino. Želeli su da ovladaju centrom u kome su studija većine TV kanala. Televizijskie zgrade čuvalo samo dvadesetak vojnika, ali im je ubrzo stigla kao pojačanje elitna jedinica ,,Vitez''. Međutim, neko je tada ispalio rafal koji je usmrtio oficira ,,Viteza'' Nikolaja Sitnikova, posle čega
odred ,,Viteza'' otvara urnebesnu vatru na napadače koji počinju da uzmiču. Nastaje panika. Za samo petnaestak minuta demonstranti su razbijeni. Na prostoru oko zdanja ležalo je više ubijenih i teško ranjenih ljudi. Kasnije je saopšteno da je oko zdanja televizije poginulo najmanje 30 ljudi.
Sutradan je došlo do najdramatičnijih događaja. Jeljcin je rešio da ,,umiri'' Ruckoja i Hazbulatova koji su još zabarikadirani i zgradi parlamenta, i doveo u Moskvu dve divizije Tamansku i Đeržinskog, najbolje koje Rusija u tom trenutku ima. Tenkovi su počeli da gađaju zgradu parlamenta i već posle nekoliko hitaca, beli mermer fasade na pojedinim mestima postaje crn, iz unutrašnjosti zgrade kroz polomljene prozore kulja dim i ližu plameni jezici. Tenkovi gađaju više spratove, tamo gde se nalaze Ruckoj i Hazbulatov.
Ruckoj i Hazbulatov su se predali iste večeri, potom su odvedeni u zatvor odakle će posle nekoliko meseci izaći. Ruckoj će posle nekoliko godina postati gubernator Kurske oblasti, a njegov ,,ratni drug'' Ruslan Hazbulatov, inače Čečen po nacionalnosti, nastaviće karijeru kao ugledni profesor univerziteta u Moskvi, ali se više neće mešati u politiku.
Posle predaje Rivala, Jeljcin je zaveo policijski čas i zabranio petnaestak opozicionih listova, a nekoliko glavnih urednika TV kanala i listova je smenjeno. Vlasti su saopštile da su u sukobima ukupno poginula 142 lica, računajući žrtve i kod Ostankina i kod parlamenta. Međutim, nezvanični izveštaji govore o mnogo većim žrtvama. Predsednik republike Kalmikije Kirsan Iljumžinov, koji je ulazio u parlament da bi ubedio Ruckoja i Hazbulatova da se predaju, kaže da je lično video ne 50 ili 70, nego na stotine poginulih po kancelarijama i hodnicima parlamenta. ,,Žrtve su bile većinom ljudi bez oružja koji su se slučajno zatekli u zgradi parlamenta. Do našeg dolaska u zgradu prebrojano je preko pet stotina poginulih. Krajem dana mislim da je ta brojka iznosila oko hiljadu'', kaže Iljumžinov u jednom intervjuu, a navodi Đorđe MIlošević.
Moskovski listovi kasnijih dana su pisali da su na zgradu parlamenta ispaljivani projektili sa kumulativnim punjenjem koji prilikom eksplozije stvaraju ogroman pritisak. Očevici kažu da su se na zidovima pojedinih prostorija uočavali tragovi krvi i ljudskog mozga.
Postojale su brojne verzije obog krvavog događaja, ali mnogi navodi nisu mogli biti provereni. Pravu istinu neko sigurno zna, ali ona do dana današnjeg nije izbila na videlo.
Desetodnevni ulični sukobi su postale ulične borbe sa najvećim brojem žrtvama u istoriji Moskve još od Oktobarske revolucije. Prema, procenama vlade, ubijeno je 187 osoba i povređeno 437, dok izvori bliski ruskim komunistima procenjuju broj žrtava na oko 2000.
Več početkom februara naredne godine Državno tužilaštvo amnestiralo je sve učesnike u događajima. Da ta amnestija nije sprovedena, tužilaštvo bi se našlo u situaciji da podigne optužnicu i protiv nekih vojnih rukovodilaca, a i državnih činovnika najvišeg ranga. I sam Boris Jeljcin je u jednoj kasnijoj izjavi rekao da su za sukob krive obe strane.
Pojedini komentatori su povodom svega što se desilo izjavili sledeće: 3. oktobra se ponovila već decenijama stara ruska tradicija da se žrtve sahranjuju, a da se ne navodi ko je ubica.
(Kurir.rs)