Ilona Kovač živi na Satelitu u jednoj od uličica Novog Sada, ali onog koji polako nestaje, baš kao i malobrojne preostale kuće u blizini Satelitske pijace.
Međutim, prolazniku, gostu ili oku koje ume da primeti detalje, neće promaći prizor uređene male bašte s ružama, muškatlama, begonijama... Bašta bez ijednog korova, čisto malo dvorište, ofarbani prozori i vrata, okrečeni zidovi starog zdanja i još mnogo toga delo su ruku baka Ilonke koja 15. oktobra puni 104 godine.
Rođena je u Bačkoj Topoli, gde je završila za krojačicu, a u Novi Sad je došla sa 16 godina. Tu je radila u tkačnici i kasnije u hemijskoj čistioni. Život joj je od malih nogu bio borba. Majka ju je kao malu napustila, živela je s ocem i maćehom, koja se prema njoj loše ponašala. Kasnije je izopštena iz porodice i nasledstva dede po ocu, koji joj je jedini bio naklonjen.
"Niko me nije voleo, osim dede. On je takođe bio krojač. Porodica je, inače, bila dobrostojeća, deda je imao vinograd i voćnjak, raspoređivao je posao u odnosu na to šta je ko mogao da uradi. Pamtim da smo imali lešnike, smokve, šljive, čak i žute trešnje. Trebalo je mnogo da se radi. Ustajali smo rano i pevali da bismo prizvali sunce. Imali smo i kravu, tako da je bilo mleka i mlečnih proizvoda. Ne sećam se da sam ikad jela lepši mileram od tog našeg domaćeg. Ali, sve što je bilo lepo, kratko je trajalo. Deda je umro i život se promenio", seća se Ilona.
Kad je došla u Novi Sad, potpuni stranci bili su bolji prema njoj nego porodica i rodbina.
"U Novom Sadu je sve nekad bilo bolje. Nema više dobrog ukusa hleba. Nekad sam povrće kupovala na džakove, celu zimu je trajalo, a sad istruli za tri dana. Mladi ne znaju kako je pre bilo. I materijali za odeću su bili kvalitetniji. Radila sam u tkačnici, ali imala sam zdravstvenih problema zbog kojih sam morala da napustim taj posao. Ipak, ceo život sam nešto radila i šila svakome kome je trebalo", kaže baka.
Soba Ilonke Kovač puna je njenih ručnih radova. Mnogo toga je urađeno tokom neprospavanih noći. I dan -danas sve radi sama i odbija da joj bilo ko pomogne. Gotovo svakog dana ode na Satelitsku pijacu, a tamošnji trgovci su, kaže, ponosni kad ona nešto kupi kod njih.
Goste voli da posluži i dočeka s nečim što sama napravi. Čim svane, ona izađe u baštu, u kojoj ima mnogo posla. Kad je imala 90 godina, sama se popela na krov iznad ostave da nešto popravi, sama je i letos krečila i farbala kuću, a jednom se dogodilo da kod lekara računar nije hteo da prihvati datum rođenja.
Ilonka ima sina i ćerku. I sad joj radost obasja lice pri sećanju na rođenje devojčice. Sin je, seća se, bio ljubomoran kao i svako dete, a kad su sestricu stavili u njegov krevet, ipak je rekao: „Biće meni dobro i ispod kreveta”. Od ćerke je dočekala i čukun-unuka, međutim, niko od njih ne živi u Novom Sadu. Čukun-unuka Patrika doveli su u Novi Sad za Ilonkin 102. rođendan, kad je imao četiri meseca. Sin nije oženjen i živi s njom.
"Kad sam napunila 100 godina, rekla sam mu: „Do sad sam ja to radila, a sad sam spremaj svoju sobu!”. Svoju decu sam sama izvela na put. Tokom Drugog svetskog rata njihov otac je bio u izgnanstvu u Lincu, odakle je pisao da će se vratiti, deca su se radovala i čekala ga kao što bi neko čekao Mesiju, ali nikad se nije vratio. Našao je drugu ženu. Bilo je teško, ali za decu sam se borila. Šila sam im odela, lepo sam ih oblačila, bilo je normalno da i najsiromašniji ljudi poslednju paru, kao i zalogaj, daju deci. Deca su bila tako lepo obučena da su svi mislili da smo imućni. Jednom je ćerka došla i rekla: „Mama, oni misle da smo mi bogati”", s osmehom priča baka Ilonka.
I danas, u svojoj 104. godini, sve sama postiže. Do stote godine je išla pešaka do crkve na Telepu i nazad. Svake nedelje Ilonka prisustvuje misi u Crkvi Imena Marijinog, a još uvek se dogodi da do tamo ode gradskim autobusom. Iz godine u godinu tu joj proslave rođendan. Uz misu dobije i blagoslov. Od jedne mlađe prijateljice Ilonka za svaki rođendan dobije bele ruže, svoje omiljeno cveće, i to 100 belih i broj crvenih koji je napunila nakon tih 100.
"Ljudi pitaju šta je tajna dugog života, a ja kažem da je važno biti skroman i umeren. Ne treba preterivati u hrani, a dobro je jesti što više mlečnih proizvoda. Uvek sam malo jela, a mnogo radila. I danas isplaniram šta ću da radim i, ma koliko me sve bolelo i bilo teško, rad me održava u životu. U tome prođe dan i osvane sledeći", zaključuje baka Ilonka.
(Kurir.rs/Dnevnik/Foto: novisad.rs)