Srpsko Tužilaštvo za ratne zločine i dalje vodi istragu o trgovini organima na Kosovu. Za ovaj monstruozni zločin protiv čovečnosti počinjen u zabitima Albanije najpre su se zainteresovali američki novinar Majkl Montgomeri, haška tužiteljka Karla del Ponte i specijalni izvestilac Saveta Evrope Dik Marti.
Poslednja u nizu je francuska istraživačka novinarka Vanina Kanban, inače poreklom iz Šibenika, u čijem filmu “Trgovina organima: Skandal u srcu Evrope” se pojavljuju svedoci do sada nepoznati srpskoj javnosti.
Pojavljuje se i unutrašnjost zlokobne "žute kuće".
Ovo su neki od detalja iz dokumentarca koji do danas nikada nije prikazan srpskoj publici i javnosti
Letnji meseci 1999. godine. Samo što se završio rat na Kosovu. Kamion sa zatvorenicima staje na farmu u Burelju na severu Albanije. Vozač naoružani Albanac, zatvorenici Srbi. Civili. U kamion ubacuju još četiri čoveka. Opet Srbi. Predaja traje kratko uz vrlo malo razmenjenih reči. Uvežbana rutina. Pali se motor kamiona i on dalje kreće, na sledeći punkt – aerodrom u Fuše Kruji.
Zatvorenike izvode na svetlost dana, a dočekuju ih naoružani vojnici UČK… U gomili namrštenih lica jedno ih pita: Da li ste udarani? Jesu li vas tukli, maltretirali? Ljubopitljivo lice lekara sprovelo je zatvorenike u kuću.
Unutrašnjost oporo miriše na lekove i medicinske preparate. Jasno im je da su u nekoj vrsti priručne bolnice. Tek kada su ugledali operacioni sto, pored kojeg je stajao hirurg, shvataju šta im se sprema.
Jednog po jednog, zarobljenike izvode napolje. Sprovode iza kuće. Pripremaju. Pucaju u glavu. A onda njihova tela odnose hirurgu pod nož. Prvo jedan bubreg. Pa drugi. Vitalni organi se pakuju u specijalne transportere i odnose na obližnji aerodrom, odakle lete bogatašu u inostranstvo.
Trgovina ljudskim organima Srba na Kosovu, o kojima se zna malo, a opet dovoljno da su tužitelji Haškog tribunala i Dik Marti uspeli da sklope kockice i naprave jedinstvenu rutu sa četiri lokacije, ni do danas nije rešena. Kažu, kada nema tela, nema ni dela. A da unakaženi ostaci nikada ne budi potraženi potrudila se Albanija koja nikada nije dozvolila ispitivanje i eventualnu ekshumaciju masovnih grobnica. Po pitanju ovih istraga ni Tužilaštvo za ratne zločine Srbije nije se proslavilo, bez obzira na to koliko sebi želeli da pripišu zasluge.
Međutim, prema saznanjima “Ekspresa”, koje zbog osetljivosti ovog slučaja nije bilo moguće zvanično potvrditi, istraga tužilaštva i dalje traje! Iako su formalno većinu dokaza već prosledili Specijalnom sudu za zločine OVK. Ako on ikada proradi.
Baš u ovom dokumentarcu Montgomeri ističe da su albanske snage bile podržane od strane Zapada i da je u to vreme OVK hapsio na desetine srpskih građana koji su preko granice slati u Albaniju.
Nije klanje, nego reuma
Jedan od vojnika priznao je Montgomeriju šta se dešavalo septembra 1999. godine i kako su zatvorenici prevoženi do farmi u centralnoj Albaniji, oko grada Burelj. Po prvi put, u ovom filmu čulo se svedočenje nekoliko ljudi koji su direktno učestvovali u transportu.
- Krenuli smo kamionom, dok nas je jedan helikopter pratio. Ja sam vozio sa kolegom koji je sedeo pored mene. Iza je bilo između 27 i 37 zatvorenika. Bili su celi vezani. Rekli su nam da ne smemo da ih maltretiramo, na šta sam se iznenadio jer su ranije zatvorenici bili tučeni. Kada smo stigli, oslobodili smo ih. Bilo je tu i žena u drugom delu farme. Bilo ih je desetak, siguran sam, nisam ih video, ali su se čuli glasovi i pričale su srpski - poverio se vojnik Montgomeriju, koji je snimak pustio u dokumentarcu Kanbanove.
Američki novinar pretpostavio je da su Srbi čuvani preko granice kako bi se za njih tražio otkup. Zbog nedovoljno podataka, odlučio je da ne objavljuje priču, već da o svemu obavesti Savet Evrope. Međunarodni istražitelji UNMIK-a odlaze sa Montgomerijem 2003. u Burelju i tamo pronalaze farmu sa velikom žutom kućom. Sada već do pola okrečenu u belo. Na imanju otkrivaju omote i bočice lekova za smirenje, hirurški mantil, špric i infuziju, što izaziva nemir među meštanima Burelja. Ispitujući pod i nameštaj, dolaze do zaključka da su čitave dve prostorije prekrivene krvlju. Mrlje su bile u obliku pravougaonika.
Baš onolike koliki su i operacioni stolovi. Eksperti su ispitivali vlasnika kuće koji je rekao da se njegova žena dva puta porađala u toj prostoriji. Tokom drugog ispitivanja, on daje drugačiju verziju, a to je da su u toj prostoriji tokom zime držali stoku, te su otuda tragovi krvi svuda?! Posle nekoliko godina, novinarka je posetila i “žutu kuću”, gde je razgovarala sa glavom porodice Abdulahom i njegovim sinom i snajom Mesinom i Meritom Katuci. Svi do jednog iz porodice Katuci negirali su zločine. Na konkretno pitanje kako je moguće da je bilo krvi u prostorijama, ona je odgovorila da se tamo dva puta porađala i da su tu obično sekli meso. Na pitanje zašto su se tu nalazili beli mantil, špric, lekovi i drugi instrumenti, gospođa je poručila:
- To je zato što je moj sin bio bolestan. Patio je od reumatizma. Imao je stalno visoku temperaturu sve do desete godine. To je od reumatizma - odgovorila je pomalo zbunjeno Merita Katuci, iako pronađeni lekovi kao što su “cinarizin” i “tranksan” nemaju nikakve veze sa reumatizmom.
Da u “žutoj kući” nije bilo nikakvih porođaja, niti klanja stoke, već organizovano vađenje organa, koje Englezi cinično zovu organ harvesting (žetva), potvrdila je i bivša haška tužiteljka Karla del Ponte u svojoj knjizi.
(Kurir.rs/Ekspres)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: