GENIJE I ZAŠTITNIK: Pupinu menjali ime da mu uklone srpstvo
Stigli smo i do samog izvora. Uz sve što je menjano i sklanjano, 1979. godine na velikom skupu posvećenom našem naučniku odlučeno je da njegovo ime jeste Mihajlo. Crkveni izvod iz knjige rođenih govori nam da je dečak kršten kao Mihailo. Istina je da je u Americi koristio obe varijante, ali tamo gde je bilo važno - kada je osnivao fondacije ili potpisivao pismo Pašiću, uvek je Mihailo.
Tako 1928. godine pismom koje upućuje Ministarstvu poljoprivrede i voda Kraljevine SHS osniva zadužbinu pod imenom Fond Mihaila Pupina, ili 1932. godine šalje pismo ministru prosvete u kome moli da mu se odobri osnivanje Zadužbine Mihaila Pupina pri Narodnom istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu.
Oživljavanje mesta
Njegov prijatelj Sveti vladika Nikolaj zove ga Mihailo - pa tako i njegovo obraćanje posle Pupinove smrti nosi naziv „Episkop Nikolaj govori nam o Mihailu Pupinu“.
Kada mu stiže počasni doktorat sa Beogradskog univerziteta, stiže Mihailu I. Pupinu.
Ne čudi što je sklanjanjem Pupinovog srpstva, brisanjem njegove vere i jedno slovo koje vodi do snage arhanđelske i anđeoske njegovog imena, takođe promenjeno. Biće potrebno vreme da u našoj svesti oživi i mesto koje Pupin zaslužuje i njegovo kršteno ime. Možda jednog dana u Beogradu budemo imali spomenik našem velikanu. Možda na njemu bude pisalo Mihailo Idvorski Pupin.
Kada gledamo u stare crkvene knjige, idemo u Idvor, gde se čuva istina o Pupinu, ali i do Opova, gde je rođena njegova majka i gde su se venčali njegovi roditelji. Tada je bio običaj da muž dođe u rodno mesto svoje buduće žene. Saznajemo da su kumovi bili iz Idvora, a da je Pupinova majka rođena 1814. I opet na papiru malo drugačije ime. Prvo slovo imena čudesne žene nije O, već A, tako da ni Pijada, kako je Mihailo zvao svoju majku, nije krštena kao Olimpijada.
Majke genija
Otkrivati istoriju nauke jeste otkrivati privatnu istoriju izuzetnih ljudi, njihovih nemirnih sudbina, odrastanja, strahova i ljubavi. Kakvi su ih zanosi vodili ka njihovim naučnim spoznajama? Šta im je pisalo na duši ponekad je bilo podjednako važno kao i to šta su nosili u umu. Veliku pomoć na putu svakog iskrenog istraživača ostavili su naši najveći umovi - i Pupin, i Tesla, i Milanković. I u toj tački njihove sudbine su spojene. Oni su sa strašću i s namerom da ohrabre pisali o svom detinjstvu, a s puno ljubavi, poštovanja i zahvalnosti o svojim majkama.
Narasle su u srcima svojih sinova Pijada Pupin, rođena Aleksić, i Đuka Tesla, rođena Mandić, do čudesnog primera vrline, časti i mudrosti, pa ne čudi kako su njihova lica utisnuta u ličnosti dva genija.
Jedan će primer danas delovati gotovo nemoguće. Može li ijedno dete moderne civilizacije koja postoji zahvaljujući doprinosima Tesle i Pupina moći da razume da je na svom imanju u Norfolku čuveni profesor Kolumbija univerziteta i slavan čovek govoreći o svojoj majci Pijadi pred poznatim naučnicima i industrijalcima uvek ustajao jer, kako je isticao, o majci sedeći ne može da priča.
Nema ga na kartama
Skromni počeci idvorskog pastira, a dosegnuti su sami vrhovi nauke i društva prve polovine 20. veka. Pa i mnogo više od toga, dodirnuta je besmrtnost. Ali kao i u pravim bajkama, pred njim su se nizale muke i izazovi, koje čak i poznavaoci njegovog naučnog dela često zanemare. I nije slučajno da je kao odgovor na teškoće uvek isticao svoju majku, ljubav i talenat koji mu je prenela, veru i čestitost koje mu je usadila. Da nije bilo te čvrste veze, o kojoj sam svedoči, mi danas ne bismo znali da je koren iz koga je niklo ogromno znanje kome se danas divi čitav svet zasađeno u malom mestu još u ranom detinjstvu.
Pupin je sam govorio: „Moje rodno mesto je Idvor“, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti.
„Dete moje, ako želiš da pođeš u svet o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju - oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave“, majčine su reči.
Narodna mudrost
Da li iko može posle ovih reči nepismene žene, seljanke iz Idvora, upućenih sinu posumnjati u veliku moć narodne mudrosti. Samo jednu želju je imala Olimpijada Pupin, da mali Mihailo krene u svet u potragu za znanjem, da vidi i razume pismenošću, jer šta je drugo moglo voditi upornost majke i oči koje ne umeju da čitaju i koje nikada nisu napustile granice Idvora, da vide tamo gde samo prosvetiteljski duh može da dosegne. Zato i ne čudi što je Mihailo pred kraj života, govoreći učenim i bogatim Amerikancima, isticao kako ništa ne bi u životu postigao bez svoje majke. Kako je ona zaslužna za sva njegova dela.
I kada čitamo Teslinu autobiografiju, čini nam se da je sve ono što ga je učinilo velikim, nasledio od svoje majke:
„Moja majka je poticala iz jedne od najstarijih porodica u našem kraju i pripadala je lozi izumitelja. Njeni otac i deda su izumeli mnogobrojna oruđa za domaćinstvo, ratarstvo i druge svrhe. Ona je zaista bila velika žena, retke umešnosti, hrabrosti i moralne snage, koja se hrabro suprotstavljala životnim nevoljama... Moja majka je bila prvorazredni izumitelj i verujem da bi mnogo postigla da nije bila tako daleko od modernog života i njegovih mnogostrukih mogućnosti. Izumela je i konstruisala svakojake naprave i alatke, tkala je najlepše šare od vune koju je sama prela. Čak je sejala semenje, uzgajala biljke i sama razdvajala njihova vlakna. Neumorno je radila od rane zore do kasno u noć, i bezmalo sva odeća i pokućstvo u kući bili su delo njenih ruku. I posle šezdesete prsti su joj bili još toliko spretni da je mogla ono što očima vidi rukama da stvori.“
Pupin sa trinaest godina pita svoju majku šta je svetlost. Ona zaustavlja poljske radove i svome sinu kaže da ona nikada nije videla ni seoskog učitelja, ni seosku školu, da mu ne može odgovoriti na to teško pitanje, sa sam mora krenuti u svet kako bi pronašao znanje i odgovore na svoja pitanja. Od tog trenutka ne prolazi ni godinu dana, a dečaka, koji noću čuva volove, majka oblači u kožuh, daje mu šubaru i tiho mu kaže da on na put ne ide sam, da sa njim ide i Sveti Sava.
Povratak u Idvor
Jedanaest godina borbi, učenja, gladi i smrzavanja na Pupinovom putu, pre nego što uspeva, koristeći deo stipendije koju je osvojio, da plati put i ponovo ugleda svoju majku:
„Kada smo ušli u mali Idvor, sve mi je izgledalo kao nekad, pre jedanaest godina. Nije bilo novih kuća, a stare su izgledale stare kao i pre. Ljudi su se bavili istim poslovima kao i nekada u ovo doba godine.
Prilaz kući vodio je preko zelene poljane, gde su nas dočekala širom otvorena vrata, znak da se očekuje dragi gost. Moja majka je sedela sama ispred kuće na klupi ispod drveta i gledala u pravcu odakle je očekivala da dođemo. Kada nas je ugledala, brzo je prinela maramicu očima, a moja sestra reče: ‘Majka plače!’ Skočio sam iz kola i potrčao joj u zagrljaj. Kako je divna snaga suza i kako jasne postaju naše vizije kada potok suza razbistri naša osećanja! Materinska ljubav i ljubav prema majci najlepše su poruke božanstva ljudima na zemlji.
U Idvoru mi je sve izgledalo nepromenjeno, osim moje majke. Izgledala je mnogo starija, ali i mnogo lepša. Oči su joj sjale nekim svetiteljskim sjajem koji mi je otkrivao vedri nebeski svod sveta u kome je živela. Ni Rafael ni Ticijan, pomislio sam u sebi, nikad nisu naslikali tako lepog svetitelja. Gledao sam u nju, divio sam joj se, i nikad se nisam osećao tako malim i bespomoćnim.“
(Kurir.rs/Aleksandra Ninković Tašić /Foto: Printscreen, Privatna Arhiva)