ŠTA JE PUPINOV OTAC PORUČIO SINU: Nikad nećeš biti carski vojnik, car je izdajica!
Car je pogazio svoju reč, mi graničari preziremo čoveka koji se ne drži svoje reči, rekao je Kosta i od 1869. u kući nije držao sliku austrijskog vladara
Pupin je pisao o tome da je bilo trenutaka kada su mu nedostajali njegovi pašnjaci. Dok je u Pragu, umire mu otac - zaštitnik porodice. On odmah piše parohu u Idvoru kako bi pismo pročitao njegovoj majci. U njemu piše da se majka ništa ne brine - da se on vraća kući da brine o njoj i njegove tri sestre. Ali stegla je srce Pijada i parohu je diktirala da je njima u Idvoru sasvim dobro, zar ne vidi njen sin da ga nešto čeka ispred?
Tada Pupin kreće za Ameriku. Istog datuma - 12. marta, kada i umire više od šest decenija kasnije.
Miris polja
Druga slabost uhvatila ga je kada je posle 11 godina video svoj Idvor. Udahnuo je miris polja, video kako se njegov školski drug ženi i poželeo taj život. Opet majka daje snagu i putokaz. Prilazi drvetu u cvatu ispod kojeg Pupin sedi i čita Lagranža. U rukama drži visoku matematiku, a majka staje pored njega i moli ga da čita naglas. Kako Pupin završi poglavlje, ova nepismena žena izgovara psalme. Na kraju mu kaže da razume i da joj se čini da su naučnici ništa drugo do sveci nauke. I da je njemu među njima mesto.
Kada se ova čudesna žena osvetljava sa toliko strana, ostaje pitanje ko je bio Pupinov otac? Zemljoradnik, nepismen, ali izuzetno pravdoljubiv čovek. Zbog svog poštenja bio je knez sela više puta. Sigurno je hrabrost i neustrašivost nasledio od njega, ali put iz Idvora ka svetu znanja i čvrstu veru duguje majci:
„Sećam se da mi je otac kazao jednog dana: ‘Ti nećeš nikad biti carski vojnik. Car je pogazio svoju reč, car je izdajica u očima graničara. Mi preziremo čoveka koji se ne drži svoje reči.’ To je bio razlog što u kući moga oca nije više bilo slike cara Austrije posle 1869. godine.“
Svakodnevni život
Kroz pisma sasvim malo se oseti i svakodnevni život Pupinovog doma u Idvoru. Tako naš naučnik piše Jovanu Cvijiću:
„Desilo se slučajno da nam je jedan stari Ciganin bio polaženik i gost na ručku kad smo pojeli čorbu, kuvanu goveđinu sa renom, i kupus sa svinjskim mesom donese mati naposletku i velikog pečenog ćurana. Ciganin, koji se već bio najeo čorbom, kupusom i mesom, pogleda na ćurana pa onda na moga oca i reče mu: ‘Kume Kosta, tog si ćurana trebao doneti najpre na sto pa onda tek one druge burgije. Bog ti je dao svega, ali ti ne umeš da raspolažeš.’“
(Kurir.rs/Aleksandra Ninković Tašić /Foto: Library of Congress, Privatna Arhiva)