ISPOD LEDA NA ANTARKTIKU SKRIVENE SU NAJJEZIVIJE TAJNE: Misteriozne smrti dešavale su se prečesto, a mnoga tela NIKADA NISU PRONAĐENA
Slojevi snega i leda na najhladnijem kontinentu na zemlji možda prekrivaju preko stotine tela preminulih. Marta Henrikes istražila je njihove priče.
U smrznutim belim bespućima Antarktika leže zaleđeni ostaci ljudskih tela, a svako od njih priča priču o odnosu čoveka i tog nepristupačnog kontinenta na rubu sveta. Čak je i danas, sa svom tehnologijom i znanjem koje imamo, Antarktik veoma opasan i može biti poguban za bilo koga ko tamo otputuje. Temperature padaju i do - 90 stepeni, a vetrovi dosežu brzine i do 322 km/h.
No, to nije jedina opasnost koja tamo preti. Pukotine u ledu takođe su odnele mnogo života, često skrivene nanosima snega i žestokim olujama. Tela mnogih naučnika i istraživača zakopana su toliko duboko u ledu ili pukotinama da ih najverovatnije nikad nećemo pronaći.
Među njihovim pričama ima svega, od nerešenih misterija do čudnih nesreća.
1800. godina – Misterija čileanskih kosti
Na ostrvu Livingston, jednom od Južnih Šetlandskih ostrva, pronađeni su lobanja i bedrena kost mlade Čileanke stari preko 175 godina. Pretpostavlja se da je ona preminula između 1819. i 1825. godine, a kosti su pronađene 1980. godine. One su najstariji ljudski ostaci ikad pronađeni na Antarktiku.
Smatra se da je dospela na ostrvo s lovcima, ali nije potpuno jasno tačno kako. U to doba žene se nisu pridruživale takvim ekspedicijama i verovatnije je da je bila oteta i ostavljena na plaži. Odnosi lovaca na kitove i autohtonih naroda južnog Čilea nisu uvek bili prijateljski i često bi ulazili u sukobe.
Njena je priča jedinstvena među pričama o ranim pokušajima naseljavanja Antarktika. Njene kosti obeležavaju početak ljudske aktivnosti na Antarktiku i neizbežne gubitke koji obtežavaju pokušaje dolaska na ovaj zaleđeni kontinent.
29. mart 1912. godine – Skotova ekspedicija na Južni pol
"Robert Falkon Skot vodio je ekipu istraživača da osvoje Južni pol i zaputili su se na taj put 1912. godine, samo tri nedelje posle norveškog tima koji je vodio Roald Amundsen. Poznato je da Skot nije prvi stigao na Južni pol, a moral njegove ekipe je značajno pao kad su saznali da ih je Amundsen pretekao. No, to nije najgore što im se dogodilo.
Skot je morao da se nosi sa surovim vremenskim uslovima i manjkom prirodnih resursa, poput drva za ogrev, ali i s vođenjem 60 ljudi kroz pustoš.
Na povratku s pola prvo je umro Edgar Evans, a nakon njega Lorens Otes, koji je smatrao da saputnicima otežava stvar te je nestao u mećavi uz poznate poslednje reči: "Idem samo napolje i možda se malo zadržim". Njihova tela nikad nisu pronađena.
Ostatak Skotove ekipe takođe je bio blizu smrti - Skot, Edvard Vilson i Henri Bovers preminuli su 29. marta 1912. godine, a njihova su tela pronađena više meseci posle njihovih smrti. Tragači koji su ih pronašli samo su ih zasuli snegom i ostavili na Antarktiku".
Nasleđe smrti
Za one koji izgube voljene osobe u ledenoj pustoši Antarktika, žaljenje je izuzetno teško. Ako se telo nikad ne pronađe, sahrana i poslednji pozdravi nisu mogući. A ako se telo i pronađe, zbog teškog načina života na Antarktiku ponekad je teško tugovati.
Kurir.rs/ Index.hr
Foto: Reuters
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: