Srpski pisac i političar, lider Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković uveren je da će do pomirenja Srba i Albanaca doći i da su korekcije granica moguće samo uz podršku Amerike. U intervju nedelje za Kurir on govori i o novom romanu "Aleksandar od Jugoslavije", koji je osvojio srca publike i proglašen najprodavanijom knjigom na nedavno završenom Beogradskom sajmu knjiga.
Na Sajmu knjiga predstavili ste svoj novi roman "Aleksandar od Jugoslavije". Da li ste očekivali da će to biti najprodavanija knjiga?
- Očekivao sam da će istina o Aleksandru, srpskom Bonaparti i jugoslovenskom Garibaldiju, koja je duže od osam decenija zatrpavana i prekrivana i zaboravom i neistinama, da iznenadi i privuče današnje čitaoce. Nisam, međutim, očekivao da ću, kao i posle pojave mog romana "Nož", biti meta mnogih pretnji, o čemu sam obavestio policiju.
Kritika vam u novom romanu najviše zamera kraj knjige. Zašto se u epilogu pojavljuje Josip Broz Tito?
- Josip Broz se pojavljuje u epilogu romana, u poglavlju "Post mortem", zato što su on i komunistička Jugoslavija istorijski epilog kralja Aleksandra i Kraljevine Jugoslavije. Naprosto, ulaskom Crvene armije u Beograd i pobedom Titove gerile, Aleksandrova Jugoslavija pala im je u šake kao plen. Zavladali su velikom državom od Alpa do Soluna, niklom iz termopilskih žrtvi i pobede srpske vojske u Velikom ratu i Aleksandrove odluke da u temelje te države uzida obe naše pobedničke kraljevine, i Srbiju i Crnu Goru. Titova Jugoslavija bila je Titova samo po državnom uređenju, ali je po krštenici i ona bila Aleksandrova. Da Jugoslavija nije stvorena 1918, nikada više ne bi bila stvorena, niti bi mogla biti ni obnovljena posle Drugog svetskog rata. Da Aleksandar nije stvorio Jugoslaviju, ne bi bilo ni Komunističke partije Jugoslavije, pa ni Tita.
Kakva bi bila naša istorija da kralj Aleksandar nije ubijen?
- Trend je u evropskoj i svetskoj literaturi da se pisci zanimaju virtuelnom istorijom. Onim što bi bilo da nečeg nije bilo. O kralju Aleksandru kad je reč, gotovo da je izvesno šta bi bilo s Jugoslavijom i s nama današnjim, da on nije ubijen u Marselju 1934. i da je poživeo bar još deset godina. Projekat trojne federacije bio je već pripremljen: Slovenačka banovina (Dravska), Hrvatska banovina (Savska i Primorska, sa još nekim proširenjima) i srpske zemlje (Vrbaška banovina, Drinska, Zetska, Dunavska, Moravska i Vardarska), a Beograd bi imao status kakav u SAD ima Vašington. Banovine bi bile kao američke države. Aleksandar je verovao da će Jugoslavija, uređena po američkom uzoru, stvoriti i Jugoslovene... U balkanski odbrambeni savez, čiji je on arhitekta, pored Grčke, Rumunije i Turske, uvukao bi i Bugarsku. Uvek sumnjičav prema britanskom prijateljstvu, ne bi, zbog britanskih interesa, žrtvovao naše interese i gurao nas u ratni sukob s Nemačkom, a u rivalitetu između Musolinija i Hitlera video bi dodatnu priliku da balkanski savez čvrsto poveže s Francuskom. Izvesno je da sloma Jugoslavije 1941. ne bi bilo, ni ustaša i ustaškog genocida, ni Tita ni komunističke revolucije. Izvesno je, takođe, da bi Aleksandrova Jugoslavija bila među osnivačima NATO i jedna od prvih članica Evropske unije. U toj državi danas bi nas bilo više od 30 miliona.
U jednom ranijem intervjuu kazali ste: "Mi danas živimo proročanstvo Aleksandra Karađorđevića." Jugoslaviju nismo uspeli da sačuvamo, a hoćemo li Srbiju?
- Početkom jula 1921, u Parizu, pred tešku operaciju čiji je ishod mogao biti fatalan, Aleksandar je rekao knezu Pavlu da su normalni i sporovi i sukobi, pa i mržnje među narodima koji su prvi put zajedno u istoj državi, ali da se sve to može rešavati i stišavati samo dok smo zajedno. Ne ostanemo li zajedno, razbijemo li Jugoslaviju, oči ćemo jedni drugima vaditi. Zaista, mi živimo to njegovo proročanstvo.
Pitate za Srbiju danas. U groznici smo od poraza izazvanih ubistvom Jugoslavije, pod čijim su krovom živeli svi Srbi, poraza koje ne priznajemo, za slom krivimo druge, a od najvećih krivaca koji su među nama pravimo nacionalne ikone. Taj put vodi samo u nove poraze. Šta bi, pitam se, danas uradio Aleksandar? Priznao bi poraz iz tragičnih devedesetih, ničim ga ne pravdajući ni umanjujući. Sva neprijateljstva koja je Srbiji i srpskom narodu proizvela ta politika državnog i nacionalnog sloma preokrenuo bi u prijateljstva i Srbiju odlučno okrenuo ka Zapadu. Srbija može, Srbija mora ponovo da pobeđuje. Slažem se s rediteljem Gagom Antonijevićem da je vreme za promociju novog srpskog patriotizma utemeljenog na pobedama i pobednicima.
Ne gledate blagonaklono na princa Đorđa Karađorđevića. Zašto?
- Činjenice, a ne ja, ne gledaju blagonaklono na tu ličnost, tragičnu i po sebe i po svog brata Aleksandra. Oboleo je od mržnje prema mlađem bratu, koji mu je "ukrao presto". Još 1922. francuski lekari su utvrdili da boluje od manije gonjenja, s velikom izvesnošću da "progonjeni" postane nasilnik i progonitelj. Apisovci su ga ohrabrivali da preuzme komandu nad vojskom, crkvenim zilotima bio je junak koji neće državu sa muhamedancima i katoličkim jereticima, a komunistički atentator Mustafa Golubić sastavljao mu je morbidna pisma Aleksandru da će mu i sinove "ispeći na ražnju". Zapitajmo se zašto je u Titovoj Jugoslaviji mogao da živi samo Đorđe, samo on od svih Karađorđevića.
Više od pola veka pišete. Šta vas je kroz to vreme vodilo, inspirisalo?
- Tragika privlači pisca, a ja sam se, i kao političar i kao pisac, na kraju prošlog veka našao u samom epicentru nesreće. Osim toga, mene je privlačila sahranjena istina o tragedijama i zločinima počinjenim i pre mog rođenja. O tome sam progovorio u "Nožu", "Ruskom konzulu", "Molitvi", "Noći đenerala".
Jeste li za zaštitu ćirilice?
- Ćirilicu moramo čuvati, ali ne smemo odbacivati latinicu. I ona je naša. Abeceda Vuka Karadžića i Đura Daničića jedina je abeceda u svetu po kalupu srpske ćirilice. Osim toga, u eri kompjuterizacije i digitalizacije nerazumno je odbacivanje latinice.
Predrag Miki Manojlović je za propast kulture optužio Demokratsku stranku. Kad je krenulo urušavanje naše kulture?
- Svaki i svačiji partijski elitizam poguban je za kulturu. Pristalica sam duhovnog elitizma. Onog, recimo, koji je u De Golovoj Francuskoj predstavljao Andre Malro. Po meni, kultura mora biti elitistička, ako je kultura. U politici, nažalost, ne samo u Srbiji nego i širom današnje Evrope i sveta, trojica neukih čobana mogu da nadglasaju Sokrata i Platona. U kulturi takve "demokratije" ne sme da bude.
U konstantnom stanju neizvesnosti i izborne kampanje drži nas politička elita. Najavljuju i nove izbore na proleće. Zašto?
- Ne verujem da će biti novih vanrednih izbora na proleće. Biće referenduma o izmenama Ustava jer to važeći Ustav nalaže i biće izjašnjavanja o eventualnom kosovskom sporazumu. Za to sam, međutim, da to izjašnjavanje bude u parlamentu.
Da li je pitanje položaja Srba u Crnoj Gori u poslednje vreme "preforsirano"?
- Reč Crnogorac naročita je reč u našoj istoriji i našem jeziku. Toj reči nisu potrebni ni tumači ni prevodioci. Naročito ne oni i nikako ne oni koji Crnogorcima prebrojavaju krvna zrnca, crnogorska i srpska. Od Avale do Topole protezalo bi se groblje na kome su Crnogorci poginuli i za Crnu Goru i za Srbiju. Moramo imati razumevanje za još tinjajuću patnju nekih Crnogoraca zbog odluka Podgoričke skupštine od pre sto godina kojom je ukinuta Kraljevina Crna Gora. Moramo imati razumevanja i za njihovo nerazumevanje da je, samo pet dana kasnije, ukinuta i Kraljevina Srbija. Obe države uzidane su u temelje Jugoslavije. Istovremeno, poklonimo se crnogorskom kralju Nikoli. Čim je Austrougarska objavila rat Srbiji, on je objavio rat bečkoj carevini. A zabranjen mu je povratak u Crnu Goru posle ratne pobede Srbije. Zašto je tako bilo i da li je moralo da bude? Odgovor je i složen i bolan. Ma kakav da je taj odgovor, Srbija od Crne Gore ne može imati nikog ni bližeg ni dražeg na ovom svetu. I obrnuto. Ko god u ovu istorijsku presudu zabada klinove, ne misli ništa dobro ni Srbiji ni Crnoj Gori, ni Srbima ni Crnogorcima. Neki u Crnoj Gori proslavljaju odluke Podgoričke skupštine od pre sto godina. Neka proslavljaju, ali kao odluke koje je poništilo vreme. Prohujalo s vihorom. Neki bi, opet, da se ponište odluke Podgoričke skupštine. Kako? Da se poništi nešto što je bilo. To bi bilo kao i da neko zatraži da se, zbog neregularnosti, ponište bitke kod Vučjeg Dola, na Fundini, na Skadru, kod Mojkovca.
A Kosovo? Imamo li mi mogućnost da makar pokušamo da ta pitanja rešavamo sami ili moramo da čekamo rešenja spolja?
- Na fakultetu sam učio da država nije teritorija, nego da je država suverena njena vlast nad nekom teritorijom. Takve vlasti nad Kosovom Srbija nema od 1999, od kumanovske kapitulacije i Rezolucije 1244 SB UN. Šta nam je činiti? Ja sam za dva koraka. U prvom, dobiti garancije NATO i EU da Albanci poštuju sve odredbe Ahtisarijevog dokumenta i sve odredbe Briselskog sporazuma, uključujući i formiranje Zajednice srpskih opština. U drugom koraku pristupilo bi se korekciji međusobnih granica, pri čemu bi najvažnija bila podrška Vašingtona.
Kurir / Razgovarao Ljubomir Radanov Foto: Marina Lopičić
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: