Autorka i voditeljka veoma gledane emisije "Praktična žena" na TV Prva Nataša Pavlović ima dovoljno razloga da savetuje druge. Iskusila je izbeglički život, kao manekenka proputovala je svet, a sada "pleše do snova" sa svojim malim sinovima.
Godine 1991, sa 16 godina, došli ste iz Zagreba u Beograd, u teško, ratno vreme. Da li pamtite taj period?
- Pamtim, nažalost, ali po lošem. To mi je bio najtraumatičniji period u životu. Bila sam srednjoškolka koja je morala da ode iz svog grada. Došli smo kao izbeglice, bez ičega, i mislila sam da ćemo se vratiti u svoj rodni grad, među svoje prijatelje... a odjednom smo bili odsečeni od sveta i postalo mi je jasno da nema povratka. To mi je najbolnija tačka i trauma od koje sam se dugo oporavljala i od koje se ni danas nisam oporavila.
Vaše detinjstvo, odrastanje, na koji način biste ga opisali?
- Imala sam najlepše detinjstvo na svetu, baš kao i sva deca u to vreme. Nismo imali ni više ni manje od drugih, ali smo bili srećni. Odrasla sam u porodici punoj ljubavi, sa roditeljima, bratom i bakama, divnim drugaricama... Išla sam na glumu u Zagrebačko kazalište mladih i nadala se da ću se jednog dana zaposliti u Hrvatskom narodnom kazalištu. Stalno smo išli na more, u to vreme smo gradili kuću na Pagu. Jedna baka je bila u Slavoniji, druga u Lici, pa smo išli čas kod jedne, čas kod druge. Uvek sam govorila da nikad u životu ne bih otišla iz svog Zagreba, ali eto, desilo se sve što se desilo i sve to je bilo pretraumatično za mene.
ZALJUBLJIVANJE U BEOGRAD
Kako ste prihvatili Beograd, a kako Beograd vas?
- Došla sam ovde u drugoj godini srednje škole i upisali su me u Petu gimnaziju, jer je u nju išao brat od ujaka. Ta gimnazija je izašla u susret svim izbeglicama, samo nas je u mom razredu bilo, mislim, desetak. Divno su nas dočekali i prihvatili, ne samo profesori već i deca koja u to vreme nisu ni mogla da znaju šta se dešava i šta znači rat. Kada smo se našli na 20 godina mature, prvo što sam uradila bilo je da im zahvalim što su se tada tako zrelo ponašali, jer u to vreme toga nisam ni bila svesna. Tek sam godinama kasnije shvatila koliko su bili divni.
Kakva su bila vaša osećanja?
- Nisam bila dobro, zatvorila sam se u sebe. Veoma mi je nedostajalo sve moje pređašnje. Odjedanput sam od najboljeg učenika postala najlošiji, nisam mogla ni da učim, ni da komuniciram. To je trajalo oko godinu dana, a onda me je mama odvela u Zagreb, jer je shvatila da joj dete propada. Htela je da vidim situaciju i osetim na svojoj koži sve ono od čega su želeli da me zaštite. Onda sam, nažalost, to i osetila, pa sam nakon povratka u Beograd počela da se oporavljam i prihvatam sredinu, ljude i novu sebe.
Kad danas vidite Zagreb, Jadran, šta osetite?
- Ne mogu o tome. Uglavnom ne idem tamo zato što mi je preteško.
POVRATAK S MORA
Da li vam je porodica, naročito dvoje dece, donela smirenje nakon svega?
- Naravno. Uvek kada sam se pitala zašto je dobro to što se desilo, pomislim da bez toga verovatno ne bih imala ni svog predivnog muža, ni našu voljenu decu. Odavno sam prihvatila Srbiju kao svoju zemlju i Beograd kao svoj grad. Najlepše mi je bilo kad sam se letos vraćala sa mora, a mom sinu Olegu su od radosti krenule suze kad smo ulazili u Beograd. Jer kada sam ja bila dete, najlepši trenutak mi je bio kad bismo se vraćali u Zagreb i pevali zajedno pesme o njemu. A sada moje dete voli ovaj grad kao što sam ja nekad volela Zagreb. I Beograd je još više postao moj grad, jer su mi deca tu rođena. Sada tražim i puštam im pesme o Beogradu.
Kako biste opisali svoj sadašnji stil života?
- Sada vodim porodični stil života posvećen isključivo deci (smeh) i nemam vremena ni za šta osim, ponekad, za bioskop s mužem ili večeru s prijateljima. Kradem momente da se vidim s drugaricama koje su mi kao deo porodice. Ne biram šta gledam, jedino što ne volim su teme s bolesnom decom, to izbegavam. Nemam luksuza da sebi više dozvolim tu patnju.
Imate li pomoć u odgajanju jednog osmogodišnjaka i petnaestomesečne bebe?
- Imam, pre svega, pomoć mame, a tu je i jedna divna žena Daca, koja nam uskoči kad god treba. Na snimanju čitav dan, ali ne i svakog dana. Radim i od kuće, što je super, jer mogu da budem uz decu.
Da li je Oleg junak Janovog detinjstva?
- O, da! Jan brata gleda kao ikonu, samo za njim ide. Oleg ga nosi kao vreću, on visi i ništa, smeje se, srećan je i zadovoljan.
Imate li nekog kućnog ljubimca?
- Nemamo. Samo mi još to treba (smeh).
VREME U KUHINJI
Srećno ste udati za producenta Predraga Pavlovića. Šta je, po vama, skladan brak?
- Poverenje, razumevanje, sloboda... a ljubav se podrazumeva, bez toga ništa. Uskačemo jedno drugom u pomoć kad god treba, ne pitamo šta je čiji posao. Sloboda je odsustvo svakog sputavanja koje vas ograničava kao osobu. Bogu hvala da moj suprug i ja s tim nemamo problema, imamo slobodu i lakoću življenja.
Izjavili ste da je najbolje da čovek, tek pošto je iživeo neke svoje ludosti i greške, stvori porodicu...
- Apsolutno. Da nisam toliko proputovala i izlazila, mislim da ne bih bila ni upola dobra supruga i majka. Sada mi ne pada teško što danima ne mogu da izađem iz kuće zbog dece, što ne mogu naveče da idem s drugaricama gde hoću, jer sam sve to prošla.
Koliko računa vodite o ishrani i zdravlju svoje porodice?
- Veoma, pogotovo što su mali i želim da sad, kad im gradim temelje zdravlja, sve bude najkvalitetnije moguće. U pekarama kupujemo samo kad to rade i druga deca, jer ne želim da se izdvajaju ni po čemu. Kod kuće se baš trudim da bude zdravo, svakog dana imaju kuvano za ručak, a često i za večeru. Tu su prisutni i proso, i kinoa, heljda, leblebije... Uvek tražim neko dobro meso, trudim se da nađem organska jaja. Bitno mi je da bude zastupljeno mnogo povrća i voća, cedim i sokove. Dosta vremena izgubim u kuhinji, ali znam da im činim dobro.
PRAKTIČNA ŽENA
Kako izgleda vreme koje odvajate za sebe?
- Skoro da ga uopšte nemam, jedino što odvajam su ti trenuci da se vidim s drugaricama. Prestala sam da idem na fitnes, a više i ne čitam kao nekada. Redovno kupujem knjige, ali ne stižem da ih pročitam. Imam mnogo knjiga "na čekanju".
Šta za vas zaista znači "praktična žena"?
- Zadovoljna žena. Žena koja ne mora po svaku cenu sve da uradi, koja nije savršena. Obična, jednostavna, koja želi da bude zadovoljna svojom porodicom i sobom. Ona ide kroz život uzdignute glave i rešava stvari u hodu.
Žena s kojom se može živeti?
- Upravo to!
PREDIVNA MILKA CANIĆ
Nemate zagrebački naglasak, iščistili ste govor.
- O, to je trajalo godinama. Kada sam na RTS dobila posao za "Srećne telefone", uslov je bio da govorim kako se ovde govori. Pomagala mi je Milka Canić i uživala sam te godine radeći s njom skoro svakog dana. Baš me je ispravljala i bila uporna, nasmejana i vedra. Upoznala sam je i iz sasvim drugog ugla, kao jednu preduhovitu ženu, što nismo imali prilike nikada da vidimo na televiziji. Imam jako lepa sećanja na nju.
(Ljilja Jorgovanović, Foto:Damir Dervišagić)