U SLAVU MILJANA I ŠENKLIJA Legendarna generacija iz 1973. godine na utakmici Crvene zvezde i Liverpula!
Fudbalski klub Crvena zvezda ponovo će prirediti pravu malu svečanost za svoje bivše igrače, po ugledu na utakmicu sa Napolijem. Naime, tada su se publici poklonili članovi "zlatne generacije" iz 1991. koja je bila prvak Evrope i sveta.
Ovaj put, pred meč sa Liverpulom, navijače će pozdraviti članovi generacije iz 1973. godine, koja je s legendarnim trenerom Miljanom Miljanićem na čelu izbacila engleski klub i stekla ogromno poštovanje trenera Bila Šenklija.
Publiku će pozdraviti Vladimir Petrović Pižon, Jovan Kule Aćimović, Stanislav Karasi, Vojin Lazarević i ostali doajeni iz slavne generacije.
Svega onog mitskog čime Liverpul danas učestvuje u svetskom fudbalu verovatno ne bi bilo bez tog čudesnog meča. I sam Šenkli i njegov naslednik Bob Pejsli priznali su da su ta noć na Enfildu i gostovanje Crvene zvezde bili ključ u stvaranju Njegovog veličanstva – najvećeg kluba iz „kolevke loptanja“. A koliko Englezi mogu da budu pošteni kada su takve stvari u pitanju govori činjenica da su našem Čiči pronašli mesto u svakoj priči o tom usponu ostrvskog klupskog fudbala. Danas je to nažalost zaboravljeno, ali partiju s Enfilda nekada su i oni sami smatrali „doktorskom disertacijom“...
Crvena zvezda je u dvomeč osmine finala s Liverpulom ušla u pomalo neverovatnoj nesrazmeri očekivanja medija i onih običnih navijača. Jer kako drugačije objasniti manje od 40.000 ljudi na Marakani sasvim lepog oktobarskog dana (što je u tom trenutku bilo daleko manje od polovine kapaciteta stadiona) i naslove iz štampe nakon pobede od 2:1 – „Zvezda zasenila Liverpul, pa potamnela“? Ili „Poraženi zadovoljniji od pobednika“? A činjenica je da je Liverpul bio moćan tim, vredan strahopoštovanja, sastav koji je posle osvajanja Kupa UEFA i šampionske titule u Engleskoj prethodne sezone pucao na prvu titulu prvaka Evrope, ne krijući te ambicije. Možda je na tako loš odziv publike uticalo i to prvo kolo protiv poljskog šampiona Stala koji je eliminisan „na gurku“. Mada, bio je to veoma ozbiljan tim koji je u svojim redovima imao nekoliko reprezentativaca Poljske, među kojima je bio i Gžegož Lato, narednog leta prvi strelac Svetskog prvenstva u Nemačkoj. Možda i ključna stvar u čitavoj priči o očekivanjima javnosti bila je činjenica da u timu već dugo nije bilo prve zvezde tima i u neku ruku božanstva običnog naroda. Dragana Džajića koji je u to vreme služio vojsku u Somboru.
Sve u svemu, Englezi su Beograd napustili potpuno zadovoljni porazom od 1:2, ubeđeni da u paklu Enfilda jedan „provincijski tim“ nema nikakve šanse. Ali kvalifikacije za svoju „doktorsku disertaciju“ Miljan Miljanić stiče upravo neposredno pred revanš.
Onda je usledio revanš na Enfildu.
I živi svedoci ovog spektakla, kao i oni koji su možda imali priliku da utakmicu odgledaju u celosti na snimku, složiće se da je iz te superiorne igre Crvene zvezda jednostavno morala da profitira. Prvi put to se dogodilo u 60. minutu, i to na kakav način! Centarfor Beograđana Vojin Lazarević postigao je jedan od najlepših golova koje je Enfild ikada video. S roglja šesnaesterca, pa još u trku, u sam gornji desni ugao legendarnog Reja Klemensa.
“I dan-danas kažu da nije bilo Džaje ne bi bilo ni mene. Imao je božju levicu i centaršut koji nikada više nisam video. Bili smo tandem, a tada je sve bilo u tandemima. Ipak, u Liverpulu sam dokazao da znam i sam da dam gol. Sećam se, nedeljama se posle utakmice pričalo da su igrači Liverpula gledali kasetu i učili iz nje”.
Ali prava drama tek je bila u začetku posle tog vodećeg gola Crvene zvezde. Liverpul je počeo toliko snažno da pritiska da su se u pojednim trenucima i oba centarhalfa nalazila u kaznenom prostoru Olje Petrovića. U jednom trenutku, a igrao se 84. minut, odbrana crveno-belih je popustila – 1:1. Sa današnje distance gledano, Aćimovićevo nonšalantno prvo dodavanje sa centra izgleda kao se ništa bitno nije dogodilo, ali suštinski predstavlja sliku mentalne moći tog tima koji ne samo da je izdržao tih šest paklenih minuta na Enfildu, nego je na kraju uspeo da slavi.
Bile su poslednje sekunde u toku kada je Karasi dobio loptu nadomak šesnaesterca Liverpula (tada su naši timovi i dalje prednost branili napadajući?!), držao je jedno vreme i onako šeretski odlagao desnom bočno okrenut. Kada je dobio po nogama – a pritom nije ni pao ni zajaukao – sudija Glekner iz Nemačke svirao je faul. Ključni detalj...
“Nismo imali specijalistu za slobodnjake. Stane je namestio loptu i hteo da šutira. Ja mu priđem i kažem da ću samo da preskočim. I tako ga prevarim. Šutnem i pogodim”.
To je bio Cole Janković u svom mangupskom stilu. A Enfild zanemeo. Nije prošlo ni trideset sekundi, nema nadoknade, ništa, kraj... Kao danas, samo čini se još glasnije, “You'll never walk alone.” Ali isprekidan sporadičnim aplazima dok su momci u belom napuštali poprište velike bitke.
Kurir sport
Foto Kurir
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: