DUGOGODIŠNJI SAN: „Ja ovu crkvu gledam od 6. aprila 1941. do sada. Sada sebi kažem: ovo je moja ćerka, ovo je moj sin, ovo je moja slava, to je sve...“
Oktobra 1994. ostvario se najveći Vangin san - Crkva Svete Petke u selu Rupe osvećena je i zvanično otvorena.
Godinama pre toga ona je rođacima i prijateljima često pričala da želi da sagradi hrišćanski hram u kojem će se ljudi moliti za spasenje svojih duša. Izgradnja crkve, međutim, bila je praćena ponižavajućim svađama, spletkama i zloupotrebama Vanginog zdravstvenog i finansijskog stanja.
- Ova će me crkva uništiti... Duša mi plače! - ispovedila se proročica pred kamerama popularne televizijske emisije „Posmatrač“ neposredno pre svečanog čina osvećenja. Njena ispovest tada je, umesto radošću i zadovoljstvom, bila ispunjena bolom i uvređenošću.
SUKOB SA VLADIKOM: „Proklete pare, Bože, Bože, Bože! Ali ništa, ništa, ništa... To što se dogodilo, nije dobro. Ovi koji sada govore, zašto nisu rekli kada sam počela: „Stani! lmaš li para, da li ćeš ih napraviti, kako, čime? Te pare se ne daju tako, treba ih držati u bankama... Crkva nije žedna para.
A kradu, Bože, Bože, Bože! Kad sam rekla da će crkva biti završena 14. i kada je došao taj datum (14. oktobar, dan osvećenja crkve - nap. red.), ja kao paralisana. Od struka naniže nisam mogla da mrdnem i uplašila sam se. Zašto tako noge nemaju volju da stoje? Ja sam ga preživljavala, ja sam preživela. Rekla sam da ću napraviti crkvu tog datuma. Ti ne možeš da napraviš garažu, ja sam napravila crkvu sa Bogom pred sobom.
I sada u nju ide narod i klanja se, i krsti se, i moli se, a oni umesto da se raduju... Nema kanona. Došao je ovde vladika, podupro se na svoje žezlo i kaže: ‘Ovo ovde ne može tako!’ Umesto da kaže: ‘Dobar dan, da je dugovečan, neka je sa srećom hram, ima malo mana, ali srediće se to...’
Ti si vladika, ti si so, a treba da si blag kao med. Tako se ne govori, podupro se na žezlo i govori...
Kaže: ‘U crkvi nema vode da popovi operu ruke!’ A ja mu kažem: ‘Crkva Sveta nedelja u Sofiji stara je sto godina, a vodu još uvek u kofi donose!’ Sad da te čujem!
Sve će proći - carevi se menjaju, padaju ministri... Ali zašto nevolje dolaze od svojih? Da je makar od drugih, a ne od svojih.
Bože, Bože, Bože! U Petriču niko nije rekao: 200 leva dajemo, 1.000 leva da oprostimo... Niko nije dao! A sad se prepiru: pare su kradene, a za te pare imam gomilu dokumenata šta sam gde dala, sve piše. Hajde neka se svađaju, ovaj rat je zbog para, sve zbog tih pustih para.
Da li sam ja crkva, da li je crkva Vanga, ili sam ja Vanga-crkva... Crkva dobija sto posto. Kad dođem ujutru, najmanje sto ljudi imam pred vratima. Oni su bili u crkvi, zapalili su po jednu sveću, dali su po pet leva. I kada izađu kažu: ‘Zapalili smo sveću i za tebe.’ Zašto? ‘Za zdravlje’, kažu, ‘da si živa i zdrava’, kažu... Dolaze i iz Amerike, ne mogu da kažem iz koliko država...“
Vanga je žurila da završi gradnju crkve jer je znala da joj se život bliži kraju - svoju smrt videla je šest godina ranije.
ZLI LJUDI: Ali nije nailazila na razumevanje zlih ljudi: tvrdilo se da zdanje hrama ne odgovara pravoslavnim kanonima i da ne može da bude osvećeno; da je ikonopisac, inače čuveni bugarski slikar i Vangin poštovalac, nekim svetiteljkama na freskama dao likove Vange i svetske šampionke u gimnastici Neške Robeve, Vangine prijateljice. Zbog sporova oko očekivanog nasledstva, nekoliko meseci pred smrt proročice došlo je do svađe među njenim rođakama...
Uzalud su bile njene opomene:
„Ne očekujte da steknete neku korist od moje veštine, moga imena, autoriteta i obdarenosti, jer su ona stečena ljudskom nesrećom i onaj ko kod mene ne dolazi čista srca, biće žestoko kažnjen i pratiće ga muka. Kod mene dolazite kao prijatelji, zbog mene same da bih vam i ja uzvratila svojim prijateljstvom.
Dolazite i pitate, pitate... Zašto me ne pitate kako sam ja, da li mi je težak krst što ga nosim, imam li neke želje? Odakle da vam dam sve ono što tražite od mene?
Ja nemam ništa sem sebe same. Šta mogu da vam dam? Mogu da vam dam savet, pouku, ali vi ne razumete i ne prihvatate pouke. A da mi date nešto svoje, nemate šta. Meni je neophodna jedino duhovna hrana, a to mi malo njih može pružiti, jer ste bedni duhom.
Da se ne mrzite i da se ne svađate. Volite se, jer svi ste vi moja deca!“
„Bolesna sam i uskoro ću vas napustiti. Da se ne svađate, već da se mirite bez mene!
Nemojte da mi zavidite, jer teret mi je ogroman, a plačite za mnom.
Ne tražite mnogo - ne možete da platite njegovu cenu.“
VANGA SVETITELJKA: Prema mišljenju dela bugarske javnosti, trebalo bi da bude proglašena za sveticu. Arhijerejski namesnik Angel Kočev 2011,
povodom stogodišnjice Vanginog rođenja, jedan deo Bugarske pravoslavne crkve izneo je zahtev da se ona proglasi svetom, prenela je Verska informativna agencija.
Taj predlog je izneo arhijerejski namesnik za Petrič Angel Kočev, koji je u kući u kojoj je Vanga živela do smrti 1996. godine služio obred jeleosvećenja, svete tajne u pravoslavlju kada se osvećuje ulje za pomazanje bolesnika.
Kočev je istakao da je slepa Vanga“mučenica pravoslavne crkve“, lečila je bolesne, poznavala trave i davala nadu unesrećenima, kao i da su se dešavala „čudesna isceljenja“.
Nakon njene smrti hiljade ljudi dolaze u hram posvećen Svetoj Petki u mestu Rupe koji je podigla, odlaze na njen grob, doživljavaju pozitivnu energiju, postižu duhovnu čistotu i isceljenje, dodao je Kočev.
„Mnogi u Bugarskoj i šire žele da se ona kanonizuje“, rekao je Kočev i pozvao Sveti sinod da razmotri ovu inicijativu.
Ovaj zahtev, međutim, odbijen je, bar za sada, jer je naišao na jak otpor nekih crkvenih krugova. U verskim medijima su objavljeni i članci koji smatraju da se radi o „hrišćanskom okultizmu“, koji je prisutan tokom cele istorije vere, a koji je Šesti Vaseljenski sabor u 61. pravilu osudio i stavio pod crkvenu kaznu.
Šestogodišnje pokajanje, bez pričesti, određeno je za one koji misle da „vide nešto“, ali i za one koji proriču sudbinu, predskazuju događaje, rade sa talismanima i gataju.
ODBILA JE LEČENJE: Trećeg avgusta 1996. godine, zbog pogoršanja zdravstvenog stanja, proročica je primljena na sofijsku kliniku „Lozenec“.
U ponoć 10. avgusta lekari su konstatovali da joj se stanje veoma pogoršalo. Iako je alternativnim metodama decenijama pomagala ljudima, sebe uopšte nije htela da leči. A pomoć zvanične medicine odbila je još odavno - kad je tek doznala da ima rak. Nije htela lekove, ni analize... Ništa! Samo je na kraju pristala da je smeste u bolnicu.
Konzilijum sastavljen od najpoznatijih bugarskih lekara zaključio je da je operacija neophodna, ali je Vanga to kategorično odbila:
- Živeću onoliko koliko mi je suđeno da živim na ovom svetu - rekla je, znajući da je to njena poslednja noć.
Vangina dalja rođaka, koja je do poslednjeg trenutka ostala pored njenog kreveta, pričala je posle da je proročica u tom trenutku zatražila čašu vode, koru hleba - i da je okupaju!
Posle toga, rekla je: „E, sad je sve u redu!“
Oko devet sati pre podne 11. avgusta Vanga je rekla da su po nju „došli duhovi“, a u 10 sati i 10 minuta napustila je ovaj svet.
Lekari su tražili obdukciju i da prouče Vangin mozak, ali njena sestra to nije dozvolila.
POSLEDNJA PORUKA: Vanginom poslednjom porukom smatraju se reči izgovorene u dokumentarnom filmu snimljenom dva meseca pre njene smrti:
„Narod je loš, narod je sebičan, svi kradu, lažu, ubijaju... Ja stalno kažem da postoji neko ko odozgo gleda. Bog gleda! Hristos je rekao: ‘Ja dajem, ali ne prostirem...’
Ali, ljudi su različiti - ima dobrih i loših.
O, kada biste znali šta mi sve pritiska glavu! Blago vama što ne vidite ništa i ne čujete ništa... Svi mi zavide, i najbliži. Ali bez bliskih se ne može...
A ja kažem: narod da ne bude sebičan, da ne zavidi, da ne bude loš! Neka bude drag i da se voli...“
Mnogi ljudi Vanginu smrt nisu prihvatili kao realnost. Oni veruju u njenu besmrtnost - prihvataju samo njenu fizičku smrt i veruju da je njen duh živ i da lebdi nad Rupama i njenom Crkvom Svete Petke.
Kurir.rs/Foto: Kurir