Sveti oci su tumačili šta znači nositi krst. To znači da um hrišćanina bude neprestano budan, da bude na straži protiv poroka i da brani svoje vrline u duši.
Biti raspet znači biti u stalnom uzdržanju od nečistih strasti. Takav junak, uzdržanik, ume da ustreli na vreme svaku strast. Samo takav podvižnik sa budnim umom vaskrsava svaki dan u stanju nepobedivosti.
Ako hoćeš da budeš verni sledbenik Gospoda Isusa Hrista, onda ispunjavaju zapovesti Njegove. Ako hoćeš da sa Njim raspneš u sebi svog starog čoveka, onda oteraj sve one koji žele da te skinu sa krsta (Matej, 27; 42), i naoružaj srce svoje snagom da mirno podnosiš poniženje i uvrede. Ćuti kao zaliven, ne osuđuj nikoga u srcu svom. To znači nositi krst.
Kao što raspeti ne može da se kreće po svojoj volji, tako i mi treba da upravljamo svoju volju, ne kao onom što je nama prijatno i što godi našim pohotama nego ka ispunjenju zakona žrtvenosti Hrista, sa kojim smo mi saraspeti.
I kao što prikovani na krstu ne misli o sticanju imanja, ne misli o prošlosti nego samo misli kuda će mu diša otići kroz nekoliko minuta, tako i mi prikovani strahom Gospodnjim, treba da smo mrtvi za telesne poroke – i da gledamo onamo kuda svaki čas naša duša može da ode.
Prepodobni ava Pafnutije kaže da nositi krst znači biti spreman na sve opasnosti i na smrt svakog dana. To znači da se ponašamo i radimo tako kao da se nadamo da će život naš ugasiti se pre dolaska večeri.
Sveti Grigorije Niski kaže da svaki čovek ima svoj krst, neku svoju nevolju, nekakvu grešnu želju i neko đavolsko iskušenje, neke uvrede i klevetanje, pa gubitak deteta, prijatelja i imanja ili bilo kakvo stradanje. Sve je to naš krst, ali ako to trpeljivo podnosimo radi ljubavi prema Bogu, taj naš krst nevinog stradanja čini nas sličnim stradanju Hristovom. A ta naša nevina stradanja, Gospod ubraja u svoja lična stradanja. Zato je On rekao: „Ono što ste učinili jednom od moje male braće, učinili ste Meni“ (Matej, 25; 40). Jer Gospod strada u nama, kao u članovima svog sopstvenog Tela. Mi koji nosimo svoj mali krst, ličimo na one koji kupe mrvice koje su pale sa trpeze, uzimamo kao neke ostatke od stradanja Hristovih, po rečima Hristovih, po rečima apostola Pavla: „U svome telu dopunjavam što nedostaje Hristovim patnjama“.
Hristos je otvorio raj Krstom, kao ključem, i pokajani razbojnik je ušao u raj preko stradanja na svom krstu i preko saosećanja za Hristove nezaslužne patnje. Znači, u raj se ide samo preko krsta i pokajanja na krstu.
Kurir.rs/BaštaBalkana/Foto Profimedia