Tokom 50-ih godina prošlog veka države su masovno ulagale u razvoj ratnog vazduhoplovstva i mornarice. Vodeća sila među njima, SAD, pokušala je da razvije naprednu, efikasnu i potencijalno smrtonosnu podmornicu.
AN-1, iako je ostao samo izuzetan koncept koji nikada nije zaplovio, trebala je biti velike nuklearna podmornica, nosač aviona, s koje se moglo lansirati osam borbenih aviona za manje od osam minuta. Iako nikada nije izgrađena, fascinantno je videti kako je mogla da izgleda.
Nadmoćna vatrena moć nuklearnog oružja protiv protivničkih pomorskih snaga demonstrirana je 1946. godine na na Maršalovim ostrvima, a podstaknuta je potrebom razvoja uzletnih površina za avione unutar mornarice. Razmišljalo se i o amfibijskim borbenim avionima, koji bi mogli da polete direktno sa površine mora. Ta je ideja rezultirala neuspešnim konceptom Convair XF2Y Sea Dart.
Najodvažnija od tih ideja, bio je upravo nosača aviona, ali onaj koji bi mogao da plovi ispod površine mora. Nazvan AN-1 koncept ovog nosača aviona koristio je modifikovanu verziju nuklearnih podmornica USS Halibat klase.
Ona je bila veća od većine brodova zbog čega je mogla da nosi Regulus nuklearne rakete, njih pet, svaku veličine manjeg aviona. Smeštene su bile u hangaru u trupu broda, a lansirane izvan trupa. To je trebala da bude podmornica veličine 152 metra, podvodne brzine od 16 čvorova. A zahvaljujući motoru od 15.000 konjskih snaga i nuklearnom reaktoru mogla je putovati na bilo koji kraj zemlje, piše Popjular Mekaniks.
Podmornica je trebala da imati šest pramčanih torpednih cevi i dve cevi pozadi. Ali njena prava snaga ležala je u eskadrili, tj, lansirnoj rampi s koje je moglo uzleteti osam aviona. Poput onih koje je dizajnirao "Boing", koji su ostali samo u fazi dizajna. Dva od tri motora trebala bi otpasti kako bi se mogli ponovno iskoristiti. "Rakete koje su se tada koristile bile su otprilike iste veličine poput kao i ti borbenih avioni, pa je i logično da su se podmornice mogle koristiti za njihovo lansiranje. Najveći izazov bilo je zapravo njihovo sletanje. Boing je predložio avione koji bi sletali vertikalno s motorom usmerenim prema dole.
Takav avion je testiran u nizu eksperimenata i bio je jako sposoban ali isto tako jako težak za kontrolisanje. Pilot bi trebao da sleti dok sedi okrenut leđima i gleda preko ramena", rekao je Hi Saton. Upravo tih 50-ih u doba velikih napetosti, ta bi podmornica bila jako korisna. Iako nije bila u mogućnosti u nekom konvencionalnom sukobu da pošalje dovoljnu količinu aviona u napad, mogla je da izroni u blizini Sovjetskog Saveza ili Kine i lansirati avione sa relativno male udaljenosti.
Mogle su da 'služe' na prvoj liniji obrane Azije i Europe, na liniji odbrane SAD-a od interkontinentalnih bombardera, koje mogu presresti daleko od SAD-a, i pre nego postanu ozbiljna pretnja. Nemogućnost da se otkrije gde bi podmornica, nosač aviona, mogla da izroni, sigurno bi unela strah ili barem sumnju u mogućnost izvođenja nečega poput iznenadnog nuklearnog napada na SAD.
Bio je to koncept koji je kreiran puno pre svog vremena. U razvoju oružja danas bi možda ovakva podmornica, da postoji, bila pravi odgovor na tehnologiju hipersoničnog oružja i balističke rakete. Bespilotne letelice koji bi uzletele sa takvih podmornica mogle bi jednom obavljati misije koje danas obavljaju nosači aviona. SAD već grade podmornice koje su puno veće od koncepta AN-1, a možda je samo pitanje vremena kada će kombinovati to dvoje i napraviti ubojito, smrtonosno i skriveno oružje.
Kurir.rs/Express.hr
Foto: YT Screenshot