EMIR KUSTURICA OTKRIVA: Gde bi voleo da bude SAHRANJEN zajedno sa suprugom Majom, za koga je MILOŠEVIĆ bio najgori na svetu i šta će pokloniti Dodiku za Novu godinu!
Kad ti sagovornik na intervju dođe helikopterom, normalno je i da iz tog visinskog panoptikuma počne i priča. Naširoko, pa gde ode. Jedino što se može garantovati - da dosadno biti neće.
Takav je bio i ovaj razgovor sa Emirom Kusturicom na Mećavniku, napravljen na Dan republike, jubilej pretposlednje od svih počivših Jugoslavija. Logično je i da bude započet refrenom iz istoimene pesme „Zabranjenog pušenja“: „Danas je dan, Dan republike i stara kaže, Dragane, šuti...“
- ...skrati jezik, mogu te čuti“. Dan republike! Nisam o tome razmišljao, ali sam jedan od onih koji su do kraja slavili taj dan. Sećam se, jednom sam ga proslavio sa nekoliko drugova - jedan od njih je Halid Bešlić, drugi je umro, treći je postao oportunista. Te Jugoslavije su, kako bi Milorad Ekmečić rekao, propadale jer nisu formirane „ozdo“ nego „ozgo“. A sve što je napravljeno „ozgo“ nema garanciju. Primer je i ova Evropska unija čijem raspadu upravo prisustvujemo. Kako se stvari razvijaju, može da opstane samo uz neki autoritaran ili totalitaran režim, jer ta nametnuta ideja slabo radi među narodima. Nismo mi znali, niti smo smeli da mislimo do koje je mere drug Tito bio probisvet, a pritom funkcionalan probisvet. Ovde su često vladali funkcionalni probisveti. I to je izgleda taj usud da ti stranac bude u kući. Zato je Milošević za vreme svoje vladavine koja nije odgovarala mnogima bio ocrnjen. Imao je tu ideju Nikole Pašića, koja je koliko istorijska toliko i politička, da mu strani ambasadori ne vladaju zemljom. To je degolistička teza sa kojom je u praksi najdalje otišao Milorad Dodik. Dokle će, ne znam, neka ga dragi Bog čuva.
Pomenuste Miloševića?
- Miloševića su označavali kao najgoreg na svetu, on to i jeste bio, ali Simensu i korporacijama koje nisu mogle da nam priđu, zato smo i bombardovani, jer nije dozvoljavao da mu se resursi arče. Uzimanje teritorija, širenje na svaki novi kvadrat tržišta. Zašto njima smeta Rusija? Pa zato što je to jedna trećina svetskih zaliha. Kako oni mogu da ostvaruju ekstra profit i jačaju lokalne ekonomije ako nemaju ekspanziju. Taj ekspanzionizam je kod nas svoju teoretsku pretpostavku imao u onom „Drang nach osten“. Ono što se nas posebno tiče je poreklo reči Velika Srbija. I Veliku Srbiju su patentirali u Londonu. Ona je nastajala u raspravi o objedinjavanju ili rasparčavanju teritorija čiji je istorijski cilj uvek bio da se preseče ruski uticaj na Balkanu. Mi smo 1876. objavili Turskoj rat i oslobodili Niš, Vranje, a Englezi su bili užasnuti. Samo ratnim dokazom mi smo mogli da steknemo neku vrstu autonomije, ali bez Rusa koji su došli na dva kilometra od Carigrada, to ne bi bilo moguće. I tada je počeo razgovor o tome kako je bolje pustiti - „poludivlje Slovene “da stvaraju sebi tu neku državu. Prvi svetski rat nam je dao poziciju koju smo kasnije izgubili, jer smo ispali glupi i dozvolili da nam „ozgo“ diktiraju da idemo u zajedničku državu sa gubitnicima. U svakoj od jugoslovenskih garnitura, bilo kraljevskoj bilo republikanskoj, mi smo zamrznuli svoju državnost, a drugi su je na kraju ostvarivali.
Hoćete reći da Jugoslavije nisu bile originalne tvorevine?
- Naravno. Originalna tvorevina je bila Kneževina Srbija. Versajska tvorevina nije bio izraz i iskustvo koje je trebalo da rezultira istinskom zajedničkom državom nego je ona nametnuta. Ako su Hrvati i Slovenci ratovali na drugoj strani, a postali deo iste države sa pobednicima, to je morao neko u nekom ofisu da isprogramira, da napravi percepciju budućnosti te tvorevine i da nam je nametne.
Nije jedina?
- Izučavajući istoriju Balkana čovek lako dođe do zaključka da je ovdje bila kratkotrajna autentična politika. Bilo je pobuna, bilo je vođa koji su, mahom, ubijani. Balkan je jedno strelište na kome čim se neko pojavi, a pojavi se nekada iznutra, ali su ih češće dovodili na vlast, na kraju bude streljan. Što kaže vladika Nikolaj, mi smo jedan nestrpljiv narod koji iz nestrpljenja čini nevolje i zaboravlja svoje velikane, pa ih se kasnije seti. Ja bih dodao da je to narod - dete koje nikako da odraste i zrene i kad god je na pragu te zrelosti nešto ga vrati unazad. Lepo Ekmečić kaže za Karađorđa: u trenutku kada je trebalo da završi srpski ustanak, prvu srpsku revoluciju i kada je počeo da uvodi evropske norme, shvatio je da ne može da savlada srpski partikularizam i neposlušnost vojvoda. Ni on, onakav kolos i junak, nije mogao da uvede red u svoju sredinu. Dvesta godina kasnije imaš isti problem. Taj partikularizam je vrlo teško savladati. Njega nije savladao ni Milošević, ni Tadić, ni Koštunica, kao što nije uspeo ni Karađorđe, zbog čega je otišao u Rusiju i vratio se da pogine. Kod nas je raširena priča da ga je ubio kum, ali, po istorijskim dokazima koji postoje ali se kriju, adresu njegovog ubice treba tražiti u Londonu, gde je kasnije skovana i sintagma o Velikoj Srbiji.
Ispada da je ovde jedini kontinuitet diskontinuitet?
- Tačno. I ako to ne shvatiš, nisi ništa shvatio u našoj istoriji. Namontiraju ti druga Tita i on vešto ispuni zadatke, i na kraju ostaje zabeležen kao uspešan vladar bez dela!? Jedino uspešno delo su mu novonastale republike za koje smo se, najvećim delom, izborili mi! Pred kraj rata 1944. njega je iz drvarske pećine spasao od Nemaca čovek sa šajkačom i kokardom. U tom periodu se pojavilo još pedeset raznih vojski - bili su tu, između ostalih, i slovenački četnici i svi su mislili da mogu nešto da urade. A mogao je da uradi samo onaj koji je imao dobru vezu sa Vatikanom, odnosno sa Londonom. Postoji i podatak da je noć pre bombardovanja Beograda 1941. engleski otpravnik poslova došao kod američkog ambasadora u i rekao mu - sutra će biti bombardovan Beograd. Postavlja se pitanje zašto Englezi to nisu rekli predsedniku vlade Simoviću, zašto nisu uputili makar znak upozorenja da ćemo biti bombardovani. Kao da neko kontinuirano zaustavlja naš razvoj. I Vučić tek kad skrene sa Titove staze, može izvesti Srbiju na pravi put. Vreme je naložilo da se drugu Titu konačno da otkaz. Ko to uradi, postaće heroj!
Kad god se nađemo, neki je belaj sa Miloradom Dodikom. Prošli put su ga češljali ljudi iz SIPA, sad mu prete zbog zastave u kancelariji predsedništva BiH. Kako vam izgledaju njegovi prvi dani u Predsedništvu BiH i šta on tamo može da uradi?
- Mislim da moj prijatelj treba da napravi jedan specijalni kišobran u bojama zastave Republike Srpske, sa tankim i savitljivim žicama, a platno da bude, kako su nekada govorili šnajderi, duple širine. I kada stigne na posao, on unese u Predsedništvo sklopljeni kišobran, a kada uđe u zajedničku prostoriju sa kolegama, onda ga raširi, pa se on pretvori u zastavu neslućenih dimenzija. Kad krene na spavanje u Istočno Sarajevo ili u Banjaluku, pokupi kišobran, i bog te veselio. Tako njegove kolege, Bošnjak i polu-Hrvat građanske orijentacije, neće morati da bazaju po mračnim hodnicima Predsedništva i sapliću se o barjak. Dakle, jedno filmsko rešenje. Evo ja ću mu takav kišobran pokloniti za Novu godinu.
Metaforički, Dodik vam je bio minus na festivalu u Veneciji, Putin je odmogao u Kanu. Da li ste razmišljali o tome kako su vam politička prijateljstva, i to sa onima koji nisu po volji zapadnom svetu, koštala na umetničkom planu?
- Nisu. Čovek ne živi od toga što je doveden na crveni tepih. Kada vam je neko odan prijatelj, to može biti samo plus. Znači, Dodik ne može da bude minus. Još kada znamo da je on naš poslednji političar koji ne dozvoljava da mu strane ambasade i trećerazredni činovnici kroje politiku. Utoliko je on svojim kolegama u Predsedništvu čudo. Oni vide slobodu pod NATO-om, on je vidi u odnosu na prošlost i budućnost, a i vrapci na grani znaju, kako je govorio predsednik Milošević, da smo slobodu osvajali i da nam je niko nije dao. Ni u tučama s otomanskim Turcima u 18. veku, ni s Austrijom u 20, ni sa Nemačkom u Drugom svetskom ratu. Pokazalo se, međutim, da je to osvajanje slobode bilo manje za nas, ali više za druge, a naši najbolji sinovi u toj borbi nisu nagrađeni. Ilustracija za to je sudbina Živojina Mišića, velikog vojskovođe Prvog svetskog rata koji je zbog rečenice: „Ne dam svoje vojnike da ginu za Hrvate i Slovence ”otišao u prevremenu penziju. A dve Jugoslavije su stvorene kao kompromis u kojima su se, najvećim delom, naši susedi Hrvati i muslimani borili na neprijateljskoj strani. Bez tako stečene slobode koja mu je donesena na tanjiru ne bi danas Dodikov kolega Komšić mogao punih usta prvo da uzvikuje TITO, niti bi sada mogao da klikće NATO.
A Kan?
- Što se tiče smetnji koje su se pojavile na vezama sa Kanom, one nisu nelogične. Ja sam tamo opljačkao sve što je moglo da se opljačka i moja zahvalnost tamošnjim selektorima je velika, ali treba znati da taj festival, kada sam ja tamo učestvovao, nije bio šampionat sveta u filmu. Tek u drugoj fazi su manekenke postale jednako važne na crvenom tepihu kao i autori. U to vreme je film tretiran kao umetnost, danas je to tržišno propagandni fenomen. Tek kada je na Zlatnoj palmi napisano “Chopard” (ime poznatog švajcarskog brenda, prim. nov.) sve je postalo jasno. Danas je svetski film, kako kaže Gi Debor, deo „sakralnog” isto kao što se i fudbal, tenis, modne revije slivaju u levak koji izlazi kao rijaliti-šou. Tako da ja nemam razloga da budem ljut što nisam ispunio sportska očekivanja navijača. Nisam osvojio treću Palmu. Međutim, vrednost filmskog reditelja se meri novom ponudom za sledeći film i ja odoh u Kinu da pravim novi film, a ne smem ni da izgovorim koliki mi je budžet. Kao da me prati onaj srećni oblak koji je stajao iznad glave Džingis-kana za kojeg mu je prorok rekao: „Bićeš srećan sve dok ti taj oblačić veje nad glavom, to ti je znak naklonosti s neba…”
Iako ste mnogostruk umetnik, stalno ste u nekoj političkoj orbiti. Da li je to vaš izbor ili to ne možete da izbegnete? Da li bi vam život bio lakši da ste se držali po strani?
- Ja sam čovek autentičnog izraza i to sam potvrdio gradovima, knjigama i posebno filmom, tako da je odgovor obrnut od onog koji se očekuje. Meni je upravo jako pomoglo to što sam bio takav kakav jesam. Moje interesovanje za politiku nije perverzne, utilitarne prirode, nego sam se njom bavio onim delom mog socijalnog bića koje je začeto u kući, za stolom i u razočaranjima mog oca, koga se doticalo to što je Naser prešao sa ruske na američku stranu. Njega je to pogađalo kao što je pogađalo i mene sve ovo što nam se događalo. Evo da je kojim slučajem Dučić živ, i kada bi ga ti pitao zašto si se bavio politikom ili Andrića šta ti je trebalo da budeš političar, to je isto kao što ti mene posredno pitaš zašto se ne bavim politikom!? Ili mi pripisuješ ono što se, recimo, u Engleskoj podrazumeva, da čovek ne mora neprestano da dokazuje svoju ispravnost pokazujući srednji prst državnim organima. Imao sam mnogo razloga da i ovima i onima pokažem srednji prst, ali nisam hteo od njih da uzimam vlast. To što od njih nisam dobio ono što mi pripada, to je njihova titoistička politika koja se izražava u njihovom saglasju sa Sorošem, ali meni je važnije da žive moji projekti nego da brbljam i razvijam pogrešne definicije slobode.
I šta vam je ovo trebalo?
- Ne perfekt. Ja sam svesno dnevničke zapise nazvao “Šta mi ovo treba”, jer da je naslov bio “Šta mi je ovo trebalo” to bi ličilo na kraj procesa. Don Kihot je protutnjao svetom, izazivao lavove na dvoboj, borio se s vetrenjačama i na kraju jedva su ga prijatelji smundžali kad je smetnuo s uma, odveli kod sestre a on kad je ušao u kuću, rekao je: Ma, šta sam ja ovo radio, ovo je jedna obična budalaština. I onda se razboleo i umro. Zato ljudi poput mene ne treba da u pluskvamperfekt stavljaju svoje ideje nego da ih drže u prezentu, jer samo tako možeš da se boriš i ravnaš i s depresijom i sa svim nevoljama koje te snađu. Šta mi ovo treba je jedna egzistencijalna šifra i snaga za sve ono što sam uradio upravo u tom prezentu.
A kakav je futur?
- Futur je film u Kini i film u Argentini. Evo i rimuje se.
Kome sam se zamerio
- U Srbiji se nisam trudio da se dopadnem više nego što je to dozvoljavao dobar ukus. Posebno mi nije pošlo za rukom da se svidim soroševcima koji imaju duboke veze sa našom današnjom državom, kao što nije bilo saglasja ni sa lažnim građanima i raspalim liberalima kao što je Čedomir Jovanović koji je deset godina lansirao laži kako je meni dato brdo na poklon! Ta laž je ukorenjena u javno mnjenje Srbije baš kao što je i istina o šut-karti koju mi je dodelila Vesna Pešić bio pravi izraz građanske Srbije čiji su koreni u službama zapadnih sila. Uprkos svemu, Park prirode Mokra Gora je zahvaljujući Vojislavu Koštunici i Borisu Tadiću uspešan dokaz da i u Srbiji mogu stvari da se postave po visokim standardima zapadnih principa zaštite životne sredine.
Park prirode Mokra Gora i brojni festivali koji su se tamo desili i sve to u komunikaciji sa državom, bez razlike o kojoj je političkoj partiji reč, potvrda je te ideje i Mokra Gora je od nedođije pretvorena u destinaciju. Što se mene tiče, dovoljno. A to što sam rođen u znaku mešalice i što sam zamešao toliki beton a da nisam mešao malter za postament na koji bi posle smrti neko stavio moju bronzanu bistu, to je stvar mog karaktera. Teši me da je sudbina određena vrednostima koje ne podležu trenutnom raspoloženju i da je, ipak, čovekovo delo njegov glavni adut. To što je Milunka Savić na kraju završila kao čistačica, Živojin Mišić potpuno odbačen iako je bio jedan je od najvećih ljudi u našoj istoriji, govori više o bogatstvu te istorije i koliko je Srbija imala velikana nego o tome koliko je nebriga naša karakteristika. Ja ću biti srećan ako me sahrane zajedno sa Majom u našoj crkvi na Mećavniku gde se životni uspeh neće meriti količinom fanova na sahrani, nego dubinom doživljaja koji će meriti uski krug prijatelja.
O Kosovu
- Kosovo je pitanje do nekog novog odmeravanja snaga ili, što bi rekao Žika Pavlović, „doviđenja u sledećem ratu“. Moje iskustvo i istorijska znanja govore da samo ono što si u ratu dobio je tvoje, ono što si gubio u miru postaje tuđe. Ako mi znamo, a to ljudi nerado slušaju, da je drug Tito kriv za Kosovo, da je on zabranjivao povratak Srba na Kosovo, a puštao Albance iz Albanije da ga naseljavaju, onda se moramo usredsrediti na ključ tog problema. Gledamo kako se pomalja velika Albanija. To ti je isto kao što su 1876. ili 1916. u Forin ofisu pričali o neumitnosti spajanja Crne Gore i Srbije, shvatajući potencijal jednog žilavog naroda. Zašto to isto sad ne bi uradili s Albanijom. Pozicija Srbije je otvorena i ona je izložena svim mogućim vetrovima, a ideja o titoističkoj politici koja se primenjuje trenutno godi, ali treba videti gde je i kakav je njen kraj u svetu koji nema svoje ivice i koji je otvoren za jedan novi, vrlo gadan rat. Na osnovu svih knjiga koje sam pročitao, a nije ih malo, znam samo jednu stvar: kroz istoriju smo imali samo jednog saveznika, a to je Rusija. I ne zbog toga što smo braća nego, između ostalog, i što je to bio njihov interes. Svet više nije isti i tu je nova šansa za darovite političare i u tom prostoru između tih vatri Vučić bi trebalo da odigra na kartu koju mu istorija nalaže. Imamo već dovoljno iskustva da ne smemo da ispadnemo glupi.
Idealni robovi
- Jedan italijanski pisac je pisao da Evropa mora da se ujedini i da se njeni prostori ispune afroazijskom krvlju, jer jedino tako bez identiteta možemo da postanemo dobri kupci i dobri robovi. Čingiz Ajtmatov u jednoj divnoj knjizi navodi kako je Džingis-kan uobičavao da zarobi jedno čitavo pleme, izdvoji muškarce, skine im skalp, stavi im tek odranu jareću kožu na glavu i gurne ih u tundru. I ko taj pakao preživi, više ništa ne pamti i postaje idealan rob. Taj isti koncept postoji u koncepciji slobodne Evrope. Na delu je odustajanje od identiteta kako bi bez pitanja mogao da trčiš u prodavnice belosvetskih kompanija u kojima više nema tvoje jabuke. Nećeš ti u “Lidlu” tvoju jabuku prodavati, nego onu koju ti on donese. Tvoju ćeš bacati jer će biti tri dinara, kao ove godine.
Mesi se hleb za lapot
- U Srbiji sam proveo dosta vremena a da mi nikad niko nije ponudio da budem član društva filmskih radnika niti sam iz srpskog budžeta povukao ijedan dinar za svoje filmove. Ne daj bože da jesam, tek bih nastradao. Nisam ja ono što ti veruješ da ja jesam ovde. Ovde vlada lapot. Hleb se mesi, čeka se momenat ko će tu pogaču da stavi na moju tintaru, a formirao se i lep red onih koji čekaju da kamenom raspale preko čelenke. Postoji iluzija svakog javnog radnika kome nešto ne odgovara u vlasti da on treba da preuzme tu vlast. Ja nikad te iluzije nisam imao, pa sam zbog toga optuživan da sam bio dobar sa svakim režimom. Ne. Ti su režimi bili dobri sa mnom jer ja nisam pretendovao na vlast. Ja sam imao projekte koji su tražili razumevanje države i utoliko su ovi projekti mogli da budu završeni.
Kurir.rs/Blic/Ranko Pivljanin/Foto: Beta, Foto: Dragana Udovičić, Foto: Zorana Jevtić, Foto: Zoran Šaponjić