PORED GADAFIJA SU BILI SVE SAMI SRBI, TOKOM 4 MESECA PAKLA U LIBIJI! Mi smo čuvali libijskog vođu do SMRTI, a Mija je znao sve njegove TAJNE! Istina je da nije bio diktator!
Kad je 20. oktobra 2011. godine zapadni svet slavio ubistvo Muamera el Gadafija, Miodrag Đorđević, zvani Mija, Beograđanin rodom iz okoline Zaječara, krišom mu je zapalio sveću.
To baš i nije bilo po islamskim običajima, ali računao je "Bog je jedan, pa svejedno ko mu se i kako obraća, ako to čini iskreno i od srca – razumeće".
Mija je poslednji Srbin koji je video Gadafija. Bio je poslednji koji je napustio Libiju zasutu bombama i već raskomadanu među plemenima ili politički suprotstavljenim taborima. Arapsko proleće zagazilo je u poznu jesen, ljudi su ginuli, "napredniji" deo sveta je seirio, sirotinja tugovala, a mi smo ćutali iako smo ostali bez velikog prijatelja.
Organizacija Ujedinjenih nacija zatražila je istragu sumnjajući da je reč o ratnom zločinu. Beznađe je stiglo do žitelje nekada bogate i prosperitetne zemlje.
Ali, ovo nije priča o zlu koje je snašlo sever Afrike i Bliski istok, već o delu Mijinog uzbudljivog života kojim je prošao s kutlačom u ruci. Po završetku Ugostiteljske škole u Boru, mladi Miodrag Đorđević odmah je dobio posao u Vojnoj ustanovi "Avala" (docnije "Dedinje", a danas "Topčider"). Ne bez ponosa spominje da je kuvao za 72 predsednika država i vlada, što ovde što kod Gadafija.
– U Libiju sam otišao 11. januara 1990. godine. Uz saglasnost SSNO koji je morao da odobri svako putovanje u inostranstvo! Inače, otišao sam sa – službenim pasošem. Preporuka za Libiju, to jest za Gadafijev protokol, bilo je što sam znao arapski jezik, a uz to i njihovu kuhinju: ta znanja sam pokupio u Iraku, gde sam sedamdesetih boravio sa beogradskim građevinskim preduzećem "Rad" - počinje svoju priču Mija.
Ostao je uz Gadafija do 31. jula 2011. godine, kada se s blindiranim automobilom domogao Džerbe i spasonosnog aerodroma.
Naime, Mija se nije vratio poslednjim letom koji je za naše građane organizovala Vlada Srbije već je ostao u onom paklu četiri meseca duže!
- Te poslednje mesece proveo sam sa Gadafijem na raznim lokacijama po Tripoliju – nastavio je lični kuvar predsednika Libijske Džamahirije.
– Stekao sam utisak da on nije znao šta se događa, niti zašto ga bombarduju? A da budem pošten, nisam znao ni ja! Ali, nisam verovao ni da više od dve decenije rada za Gadafija bespovratno odlaze među uspomene - kaže on.
Inače, karijeru u Tripoliju počeo je kao jedan od kuvara, a napredovao je zahvaljujući znanju i trudu.
- Gospođa Safija mi je jednom prilikom rekla da kuvam mnogo bolje od većine Libijki. To sam prihvatio kao izuzetan kompliment, i to sa najvišeg vrha. To sam opravdao sredinom 2000. godine, kada je u Sirtu organizovan neki vrlo važan samit na kojem je počasni, ili bar glavni gost bio Toni Bler. I kada su svi očekivali da se upustim u spremanje nekakvih ostrvskih specijaliteta, pred Muamera el Gadafija i britanskog premijera izneo sam punjene piliće, garnirane pirinčem u bojama britanske i libijske zastave, na iznenađenje zatečenih gostiju, pa čak i domaćina! A, koliko su vrednovali moje umeće i trud neka posvedoči podatak da sam bio verovatno jedini član osoblja kome je uručen - libijski pasoš! Postao sam "njihov" i formalno - priča Mija.
Zatim je, seća se, na trpezu izneo haruf mašvi, ili punjeno jagnje, na srpskom, ali "odeveno" u frak od lisnatog testa.
– Nažalost, većina fotografija tih mojih kreacija ostala je u Libiji, u Tripoliju, gde im se izgubio svaki trag. Ali, to me manje boli od nepravde što našim ljudima iz Gadafijevog okruženja niko i nikada nije zahvalio na velikom doprinosu diplomatskim odnosima naše dve zemlje. Jer, oko Gadafija su, uz libijsko obezbeđenje, bili sve sami Srbi. Mislim da je to organizovao general Jovan Čeković, koji je s predsednicima mnogih prijateljskih, a mahom nesvrstanih zemalja, pa i sa Gadafijem, imao posebno srdačne odnose - rekao je on.
Pričalo se da je Muamer el Gadafi dobro znao naš jezik, što je vrlo verovatno! Jer, proveo je izvesno vreme u (ondašnjoj) SFR Jugoslaviji, i to u Mostaru gde se, kao pilot, usavršavao na našim letelicama.
– Nisam čuo za to, ali znam da je insistirao da jedno od njegove dece obavezno nauči srpskohrvatski jezik. Nažalost, kada je počeo onaj džumbus sa rasturanjem Jugoslavije, kad je svaka nacija počela da ističe svoje zastave, jugoslovenska škola u Tripoliju s veoma dugom tradicijom je – zatvorena. Eto kako se gube prijatelji i bledi naklonost koju su uživali svi žitelji nekad zajedničke države... da ne spominjem vredne poslove što smo imali u Libiji, koje je obnovilo tek nekoliko srpskih kompanija, među kojima je, naravno, među prvima bila firma generala Čekovića. I to je neka diplomatija, ali i ona je bagatelisana - kaže Mija.
Priznaje da su mu najlepši, najzanimljiviji trenuci boravka i rada u Libiji bili izleti u pustinju, na koje se Gadafi otiskivao s porodicom na istinski odmor od državničkih poslova i nezaobilaznog protokola. Baš na takvim izletima Mijino majstorstvo je dolazilo do izražaja.
– Lako ti je da kuvaš u predsedničkoj palati, ali pokušaj da spremiš nešto u bespuću i od zatečenog – isprsio se Gadafijev lični kuvar kao da je upravo osvojio titulu najboljeg i najvećeg u svom umetničkom zanatu.
Zaista, šta je blagoizvoljevao da vidi na trpezi čovek koga je Zapad u svom neznanju proglasio za okorelog diktatora?
– Ma, kakav diktator, kakvi bakrači – ljutnuo se Mija.
– Pa, mi smo se kraj njega osećali kao članovi porodice! Prema svojima je bio veoma strog, ali prema nama... Jedini njegov zahtev osoblju koji je nekom mogao da zasmeta bilo je to što je insistirao da se pod njegovim krovom ili šatorom govori isključivo na arapskom jeziku - rekao je on.
(Kurir.rs/Politika)