STRAVIČNA ISPOVEST PORODILJE IZ PODGORICE: Da, znala sam da ću se porađati kad sam ga pravila! Zbog Vašeg pitanja trebalo bi da Vas pljunem!
Žena koja se porodila prošle nedelje u Kliničkom centru u Podgorici, podelila je svoje bolno iskustvo, teške dane i neprospavane noći provedene u najvećoj zdravstvenoj instituciji Crne Gore.
Njeno pismo prenosimo u celosti i u originalu.
"Neću počinjati onako kako bi trebalo početi jedno pismo, jer to podrazumijeva korišćenje termina “Draga” ili “Poštovana”, a svakako niste neko prema kome gajim simpatije ili neko koga poštujem. Ja sam ona majka kojoj ste svi na neonatologiji KBC-a upućivali poglede pune sažaljenja uz klimanje glavom koje je govorilo: “A, znamo o kojoj se bebi radi, greote” kad god bih vam rekla svoje ime i prezime ili broj narukvice. Nisam razmaženo derište i uvijek sam osuđivala ljude koji se žale na ljekare i medicinsko osoblje. Smatrala sam da niko tamo nije drzak prema pacijentima ničim izazvan i da su zaposleni u medicini humani ljudi koji prije svega rade taj posao jer ih ispunjava da pomažu drugima. Međutim, s obzirom na to da ste se, kako Vi tako i sestre, ponašali grozno prema meni, pišem u ime svih prvorotki koje se ni jednom nisu bahato i nekulturno proderale: “SESTRO”, a koje su takođe ugnjetavane od strane zaposlenih KBC-a.
Jesam, crnokosa gospođo pedijatru, ne znam Vam ime pa Vas ovako oslovljavam, znala sam da ću se porađati kad sam ga pravila. Kad već pitate, kulturna sam pa ću Vam odgovoriti, iako je Vaše pitanje toliko sramotno da bi trebalo da Vas pljunem. Jesam, znala sam i zato sam se porodila prirodnim putem za pola sata. Doktor koji u papirima stoji da me je porodio nije ni bio u sali. Došao je na samom kraju. (Babica me je porodila i ona je, bez sumnje, jedna od rijetkih normalnih osoba tamo. Olja, hvala Vam beskrajno. Divni ste!)
Znala sam da ću se porađati i zato sam bila spremna da ustanem dva sata nakon porođaja i revizije materice rađene bez anestezije. (I ne samo rađene bez anestezije nego rađene da ne bih crkla od sepse ukoliko je dio posteljice ostao unutra zato što doktor koji me je, navodno, porodio nije mogao da sačeka da posteljica izađe sama nego se čupao s njom, a ona, dio mene, i ona tvrdoglava, izašla je kad joj se izlazilo.) Ali avaj, ja sam bila spremna da ustanem i htjela sam da ustanem da pođem u toalet, no, jedna od sestara na neonatologiji ima fenomenalnu moć da zna kad se drugima mokri, a kad se, kako kaže, “tripuju”. Molila sam je nešto manje od sat vremena. Sa nevjericom mi je na kraju donijela “gusku” (pa još jednu, ali ipak nije bila potrebna).
Znala sam, gospođo, da cu se porađati, ali nisam znala da ću morati da molim da mi se donese pomagalo za dojenje i da cu zamalo dobiti mastitis zbog nemara sestara kojima ni jednom nije palo na pamet da mi pokažu kako bebu da podojim ili da me isprave kad već vide da griješim. Nisam znala da ću morati da se pravdam svakoj sestri pojedinačno što mi treba pomagalo i da ću morati to isto pomagalo da lovim u vazduhu kad mi ga sestra dobaci od vrata do kreveta (koji je bio na drugom kraju sobe). Nisam znala da ću to pomagalo čekati i po pola sata (od sat vremena koliko traje podoj beba) i da ću se osjećati krivom kad drugi put, ponovo uz “izvinite”, zatražim da mi se to prokleto pomagalo donese jer “Samo nas je dvije sestre na odjeljenje, gospođo. Strpite se.”
Nisam znala da će svi, kojima sam se žalila, ponašanje vas, zaposlenih tamo, protumačiti kao nezadovoljstvo što vas ništa ja i suprug nismo “častili”. A htjeli smo na kraju, nismo stigli prije jer sam došla pet centimetara otvorena. Htjeli smo, pa je samo on htio, a ja nisam dala. Nisam dala zbog vašeg ponašanja. Ne, iz principa.
Znala sam da cu se porađati i znala sam da će sve doći u normalu kad dođem svojoj kuci. Tako je i bilo. Moja beba, vjerovatno u vašim internim razgovorima “greote beba koja je izgubila 10% težine jer njena grozna majka nece da je doji, a usuđuje se da pita zašto je zadržavamo jos jedan dan”, rođena 01. 12. 2018. godine, sa 3080g (I ocjena 10/10), otpuštena sa 2850g, danas ima preko 3200g. Žao mi je što na svoju odgovornost nisam izašla dan ranije. Bila bi jos teža i naspavanija. I manje nervozna, jer ovde niko ne povisuje ton na nju govoreći joj: “Evo ti cucla više, ne mogu te slušati citav dan”. (Čula sam sestru kako to govori bebama u boksu. Možda nije mojoj, ali jeste nečijoj bebi.)
Da zaključim nečim što sam Vam i uživo rekla: Jesam, znala sam da ću se porađati kad sam ga pravila, ali nisam znala da pacijenti sa F odjeljenja rade na neonatologiji KBC-a Podgorice.
Bez pozdrava i ponovo Vas ne čašćavam ništa.
P.S. Bilo je još momenata, ali ko će sve popamtiti!? Takođe ima par sestara koje su bile ljubazne. Od jedne sam, recimo, pred sam izlazak saznala da dohranu daju majke. To znači da moja beba tri dana skoro ništa nije jela, iako sam tražila dohranu. Od druge sestre sam drugog dana saznala da mogu pozajmiti pomagalo od vas iz KBC-a dok ne izadjem i kupim ono koje meni najviše odgovara (A mnogo je sestara prošlo i vidjelo da se mučim. Niko se nije obazirao. Čak mi je jedna rekla: “Kako te nije sramota i kako ti nije žao, beba ti plače, a ti je ne dojiš?!” i stisnula me je krvnički za upaljenu dojku kako bi provjerila istinitost mog odgovora, da imam problem. To je ista ona koja mi je dobacila pomagalo poslednje noći)."
Kurir.rs/ Volimpodgoricu.me
Foto: Profimedia