SVAKI FILIPOV OSMEH JE POBEDA, SVAKA STEVINA REČ ZA NAS JE NEBO: Porodica iz Aranđelovca sa 30 hiljada dinara izdržava dvoje autistične dece
Drhte da im ne isključe struju, mesečno na terapije daju više od dve trećine plate, sa preostalim novcem plaćaju deo komunalija. Život nije štedeo Gordanu Kerić i Nikolu Stojanovića, ali se svim svojim bićem bore da sinovima Stevanu (7) i Filipu (4) olakšaju u bolesti za koju nema leka
U porodici Gordane Kerić i Nikole Stojanovića u Aranđelovcu - osim ljubavi svega nedostaje. Životna priča supružnika - teška je ali i poučna. Njihova želja i ljubav da pomognu svojim autističnim sinovima Stevanu (7) i Filipu (4) odavno je mitska...
Od plate, kad se kupe namirnice i ogrev na rate ostaje dve hiljade dinara mesečno. Dečji dodatak i nega od 27 hiljada dinara, kada se rasporede odlaze na logopeda i suplemente koji olakšavaju život dece. Malo toga ostane da se podmiri u kući. A i nju obnavljaju voljom dobrih ljudi, koji su čuli za ovu porodicu. Gordana mora da čuva decu pa nema vremena da se zaposli preko Fejsbuka prodaje srebro da zaradi koji dinar.
- Ljudi znaju da od te zarade izdržavamo dvoje autistične dece, šalju nam obuću i odeću. Evo sada nam pomažu i oko sređivanje kuće, jednostavno naši prihodi ne mogu da podmire sve potrebe. Ne kukamo, ali nekad je baš teško. Stevan je počeo da govori, odmah smo angažovali logopeda, svaki odlazak na pregled u Kragujevac košta nas tri hiljade dinara, na ostale suplimente i lekove koji im pomažu ode i trećina muževljeve plate - priča nam Gordana Kerić u dahu o svojoj i Nikolinoj borbi da pomognu svojim sinovima.
Ljubavlju koju je rečima teško objasniti priča o starijem sinu. Steva je imao i epi napad, počeo je da priča i krenuo je u razvojnu grupu. To im je dalo nade da borba nije uzaludna.
- Zna da bude agresivan, nekad je baš teško boriti se. Morate kao majka da gledate sve to. Da pokušate da im pomognete. I oni osećaju, nekad čak i čulnije od zdrave dece. Vidim mu u očima, u pogledu. I on se bori – priča nam ova hrabra žena.
Mlađi sin ne govori, i on je u razvojnoj grupi. I dalje nosi pampers. Sve to košta. A, kaže, od svega joj najteže pada neizvesnost. Muž Nikola nema stalni posao, radi po ugovoru u komunalnom preduzeću za koji ne znaju da li će biti produžen, kupili su drva za grejanje ali nema ih dovoljno do kraja zime. Dug za struju je 197 hiljada dinara...
- Izlazili su nam u susret ljudi iz EPS-a ne mogu da grešim dušu. To je naš dug. Sada su nam rekli da se snađemo do marta, a onda će isključiti struju. Borimo se kako znamo, ima puno porodica u Srbiji koje su u našoj situaciji. Ne kukamo - kaže Gordana.
Ni nju život nije mazio. Odrasla je u Domu za decu bez roditeljskog staranja „Spomenak“ u Pančevu. Detinjstvo po dobru ne pamti, udala se kada je izašla iz doma.
- Ovde u Šumadiji se kaže „kako te kolevka zaljulja tako te motika zakopa“. Otac je rano umro, majka je od tuge za njim popustila sa živcima i nalazi se u Domu za odrasle „Male Pčelice“ u Kragujevcu. Od sudbine se ne može pobeći. Ali se moramo boriti. Mi se ne predajemo. Svaki Stevin ili Filipov osmeh za nas je pobeda, svaka reč koju Steva izgovori za nas je nebo - priča Gordana, hrabra i požrtvovana majka koja se bori za srećan pogled svojih autističnih sinova.
(Kurir/D. Ilić Foto: Privatna arhiva)