DUŠICA SPASIĆ OTVORILA DUŠU: Privatnost je moj zamak!
Poznata voditeljka RTS misli da nas brz način života pravi samotnjacima i uzima deliće duše. Biti čovek je danas ugrožena vrsta, kaže
Nacionalna televizija dan počinje sa Dušicom Spasić, autorkom i voditeljkom njihovog "Jutarnjeg programa". I naspavani i nenaspavani vole da vide njeno lice, čiju je lepotu neko poredio s lepotom princeze Grejs Keli. Ipak, poznata voditeljka stoji s obe noge na zemlji, a biti organizovan i koncentrisan je najvažnije za ovakvu vrstu emisija. Najmlađoj voditeljki "Dnevnika" ljubav prema poslu i ovoj formi novinarstva doneli su i popularnost i ugled.
Kakvo je vaše sećanje na devedesete godine prošlog veka? Tada ste bili u osnovnoj školi.
- Ne baš lepo, kao i većini žitelja naše zemlje. Ponekad pomislim da je sreća što sam tada bila dete, nisam osetila toliko loših stvari kao odrasli, ali se ubrzo javi i oprečno mišljenje - zašto nisam imala detinjstvo bez rata, sankcija i, uopšte, bez problema? Istina, ne mogu ni da se žalim preterano, nama su deca iz kraja skidala patike i otimala pare, a mnoge vršnjake su proterali iz domova. Istorija je, kažu, učiteljica života. Da li nas je naučila da budemo bolji?
Kako je izgledalo vaše odrastanje i vaspitanje?
- Srećno i bezbrižno, ako izuzmemo te devedesete. Ali i tih godina su se roditelji trudili da što manje osetimo bilo šta loše. Odrasla sam u tradicionalnoj srpskoj porodici. Znalo se uvek ko su roditelji, a ko deca, koje su čije obaveze, postojale su kazne, ali i nagrade. U svakom smislu su vaspitanje i poštovanje bili veoma bitni, a obrazovanje glavna obaveza mene i brata. Bake su bile tu da nas razmaze. Nažalost, samo jedan deka je doživeo moje rođenje, ali je i on ubrzo preminuo.
TRUD I UPORNOST
Šta su za vas predstavljale studije novinarstva?
- Nešto što je bilo logično i što je moralo da se završi, uživanje u svakom smislu. Teorijski upotpunjivanje, tada, par godina iskustva, učenje onoga što sam zavolela u međuvremenu i zatvaranje jednog kruga. Bolje rečeno, osnova za dalje usavršavanje.
Voditi jutarnje programe je veoma naporno. Kakav treba da bude način života da biste bili spremni za posao?
- Organizovan, koncentrisan, s jasnim ciljevima. U suštini, svaki posao zahteva isto, a voleti svoj posao je osnova. Ljudski je grešiti, savršenstvo je nedostižno, ali se bar trud i upornost ne mogu osporiti.
Šta vam se dopada u današnjem brzom načinu života, a šta ne?
- Dobro je što mnoge stvari mogu da se obave jednostavno i brzo. S druge strane, to brzo nas udaljava od ljudi, uzima nam deliće duše, pravi od mnogih samotnjake. A čovek je ipak socijalno biće i potrebni smo jedni drugima da bismo održali tu ljudskost u sebi.
NAVIKE SE STIČU NA VREME
Malo znamo o vašem privatnom životu. Da li ste sa onima koje volite, a da nisu rodbina i prijatelji?
- Privatni život je privatan, ime kaže. Nepotrebno je profesionalan život zasnivati na ličnom, mešati ga sa njim. U bilo kojoj kompaniji niko vas ne pita o privatnosti, jer je bitno kakav ste radnik, profesionalac i osoba. Zašto praviti razliku i u ovom poslu? To je moj zamak.
Kako se osećate kada vam neprekidno govore da ste lepa žena? Šta mislite o sebi?
- Komplimenti prijaju svakoj osobi i, naravno, lepo se osećam. Ne volim da pričam o sebi, pogotovo javno. Izgled je jedna slika kojoj je neophodno da bude upotpunjena i duhovno da ne bi ostala samo crtež.
Koliko je teško voditi računa o izgledu kada ste stalno pred kamerama?
- Ne mnogo, ukoliko se steknu navike na vreme. I nije tu poenta samo kamera već higijena života. Kožu i telo treba negovati i poštovati, jer oni ne zaboravljaju. Ono što unosimo u sebe odražava se na spoljni izgled. Ako se malo pokrenemo, telo će biti zahvalno. Ako redovno čistimo i peremo lice, i ono će da sija duže. Imala sam sreću što su me tim stvarima naučili profesionalci i što su me stalno opominjali na posledice. I moram da ih pomenem, to je najmanje što mogu. Dragica Petrović, vrhunski kozmetičar, još veći čovek, i Marko Petrović, najveći profesionalni personalni trener i nutricionista. Privilegija je znati ih i slušati.
NIŠTA BEZ ČITANJA
Kakve ljude cenite?
- Ljude, pre svega. One koji se drže svojih reči. Poštene, iskrene i lojalne. I u poslu i privatno. Sve ostalo su manje ili veće prednosti i mane koje mogu da se tolerišu ili ne. Nismo savršena bića, ali ko smo bez ovoga?
Šta vam je teško da gledate, podnesete i kako reagujete?
- Nepoštenje u svakom smislu.
Ima li dobrog novinara bez čitanja, čitanja, čitanja...?
- Nema nijednog dobrog profesionalca bez čitanja i učenja celog života. Nema ni dobrog đaka, ni studenta, ni profesora, ni radnika bez čitanja i usavršavanja. To je suština današnjice i brzog vremena koje ste pominjali.
DANAS JE TEŠKO BITI ČOVEK
Da li je teško danas biti novinar?
- Pitanje šta je i ko danas novinar - teško je definisati. Ako sagledamo sve mogućnosti današnjice, dostupnost informacijama, ljudima, onda je nekada bio veliki podvig postati novinar. Sposobnost i posvećenost su tada bile znatno izraženije. Danas je teško biti čovek. Tačnije, nije teško, ali je to postala ugrožena vrsta, pa se sagledava u svim oblastima.
(Ljilja Jorgovanović, Foto: Nebojša Mandić)
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: