"Bio je vruć letnji dan, sa prijateljima iz gimnazije krenuo sam kući. Došli smo na stanicu, ušli u voz i oko 15 časova stigli na stanicu Vrapče. Samo što sam hteo da zakoračim osetio sam jak udarac u potiljak. Voz je krenuo, ali je neko ostavio otvorena vrata i ona su me pokosila. Pao sam na šine i bio sam potpuno svestan kada mi je svih 14 vagona prešlo preko nogu", ispričao je svoje stravično iskustvo Damjan Liska iz Hrvatske.
Incident koji se dogodio 13. juna 2003. godine potpuno je promenio njegov život, a on i danas, 15 godina kasnije, pamti detalje tog kobnog dana.
"Pokušao da se sklupčam, a jedini trenutak kada sam nakratko, od nezamislivih bolova, izgubio svest bio je kada su me bolničari iznosili s šina na peron. Sirena kola Hitne pomoći bila je uključena, ne zaustavljamo se ni na crveno svetlo, a u glavi mi je odzvanjala reč koja se spominje u vozilu - amputacija", priča Liska.
Tada je počela borba za život koja je trajala 25 dana. Izgubio je mnogo krvi, a osim nogu, tu su bile i druge ozbiljne povrede. Kičma mu se doslovno rasula, a imao je i hematom na mozgu.
Lekari su imali težak zadatak. Pršljenove su slagali jedan po jedan, a onda su shvatili da dva ne mogu da spasu, pa su stavili komad njegovog rebra s pločicama i šrafovima. Zahvat je trajao punih 19 sati, a lekari su bukvalno od umora padali s nogu.
"Iako su me pokrpili, niko od njih nije se nadao da ću se više ikada osloniti na noge. Sreća u nesreći bila je u tome što kičmena moždina nije bila prekinuta nego samo oštećena. To je bila tek jedna od dvadesetak operacija na kojima sam bio", kazao je Damjan za Jutarnji list.
Život mu je spasen, ali tad je došlo vreme da mu lekari saopšte da više nema noge ispod kolena.
"Njih desetak ulazilo je i izlazilo iz sobe. Valjda nisu znali kako da kažu tinejdžeru da je ostao bez nogu. Bilo mi je čak i smešno da ih gledam jer, iako mi to niko do tada nije rekao, ja sam sve vreme znao", tvrdi.
Kako kaže, iz današnje perspektive, borba za život bila je lakša od one koja je usledila, a počela je u Zavodu za rehabilitaciju i ortopedska pomagala jer je Damjan s 15 godina ponovo trebalo da nauči da hoda. Dobio je proteze, ali dve nedelje nije mogao apsolutno ništa. Tokom tih 25 dana u Traumi izgubio je 40 kilograma, nije imao snage i sve vreme je ležao, tako da su mišići bili preslabi: "Bio sam strašno ljut što ne mogu. Pa bio sam atletičar do tada, a sad nisam mogao ni da se podignem na noge. Mislim da me je ta tvrdoglavost spasila".
Onda je počeo bukvalno korak po korak, a kući se vratio taman kad su njegovi prijatelji pošli u drugi razred. Prvo polugodište nije pohađao nastavu jer se još nije dovoljno osamostalio za hodanje. Zanimljivo je da je prvo krenuo na treninge, a tek onda u školu.
"Iznova sam naučio da hodam, pa sam želeo s ekipom da igram i fudbal. Jedan dan smo šutirali loptu i kada sam je udario, za njom je izletela i proteza. Ostao sam u mestu i čekao prijatelja da mi donese "nogu"", govori Damjan i dodaje da su to oni trenuci koji ti se kao 15-godišnjem dečaku ipak urežu u pamćenje.
Ipak, sve se složilo i sve je više bio jednak svojim prijateljima. Na jednom prijemu upoznao je i današnju suprugu: "Bila je neka zabava na kojoj je bila i ona. Radili smo u istoj zgradi, ali u različitim firmama. Upoznala me je kao čoveka koji normalno stoji na nogama, hoda. Nimalo drugačijeg od drugih. Ja joj ništa nisam rekao te večeri. Naravno, već je narednog dana saznala, ali kao što vidite, to nije bio problem, a to dokazuje i rođenje naše Eve (2,7 godina) i Filipa (2 meseca)", kaže.
Od košarke je u međuvremenu odustao jer je bilo teško uskladiti porodične obaveze, porodicu i posao. Ipak, od sporta ne sme da odustane. Naime, noge su mu osetljive na kilažu i mora da vežba da bi bio zdrav i potpuno funkcionalan.
Objašnjava i da je i njegovoj deci to što nema noge sasvim normalno: "Nedavno mi je ćerka donela proteze u rukama i rekla: 'Hajde, tata, obuci noge. Idemo napolje'".
Priču završava govoreći da je daleko iza njega vreme kada nije nosio kratke pantalone da bi izbegao tuđe poglede. Danas vraća društvu sve ono što je dobio u smislu podrške kada je to njemu trebalo. Volontira kao sekretar u Udruženju osoba s amputacijom grada Zagreba: "Danas nekoj drugoj deci treba pomoć koja je meni bila potrebna i ja sam tu za njih".
Kurir.rs/Jutarnji.hr (Ivana Krnić)
Foto: Facebook
POGLEDAJTE BONUS VIDEO: