Izlazak Amerike iz sporazuma o evroraketama praktično ruši celokupnu dosadašnju strukturu nuklearnih limita i dogovora, ali je, na jedan način, poremetio i konvencionalni balans moći u Evropi, tvrdi novinar, pisac i vojno-politički komentator Miroslav Lazanski čiju kolumnu za Politiku prenosimo u celosti.
Desetog maja 1940. godine Hitlerov Vermaht je izvršio iznenadni napad na Belgiju i Francusku u šumama Ardena. Bilo je to veliko iznenađenje za Francuze i Britance, bila je to vrlo smela operacija Vermahta, jer je brdoviti teren, obrastao smrekom i hrastovima, bio nepodesan za prolaz tenkova. Francuska armija, zajedno sa britanskim, belgijskim i holandskim snagama, imala je upravo onoliko divizija i tenkova koliko i Nemačka. Plus što su zapadni saveznici uživali tradicionalnu prednost u vidu odbrambenih pozicija, belgijskih utvrđenja i Mažino linije.
Ipak, nemačka mašinerija munjevitog rata iznenada je koncentrisala sedam oklopnih divizija radi lokalne premoći, presekla savezničke linije i "panceri" su prošli. Nemci su za nekoliko dana stigli do Lamanša, za sedam dana razbili su francusku vojsku, a za šest nedelja Francuska je kapitulirala.
Danas, toliko godina posle Denkerka, baltičke zemlje NATO-a strahuju da im se ne ponovi scenario Ardena, ovog puta u ruskoj izvedbi. Danas, Amerikanci javno priznaju da nemaju sredstva odbrane od ruskog hipersoničnog oružja tipa "avangard". Pri čemu Britanci javno tvrde da ruska armija, u slučaju sukoba u Evropi, može za tri dana da iz igre izbaci većinu evropskih armija članica NATO-a. Istovremeno, Vašington najavljuje svoj izlazak iz sporazuma o eliminaciji raketa kratkog i srednjeg dometa, SAD opremaju svoje baze u Rumuniji i u Poljskoj ne samo sistemima "edžiz" već i ofanzivnim raketama, ratni brodovi NATO zemalja koje ne izlaze na Crno more i Baltik sve više borave upravo u Crnom i Baltičkom moru, na kopnenim granicama Rusije koncentriše se sve više konvencionalnog superpreciznog oružja, ali i vojnika NATO-a, manevri su sve češći i veći...
Naravno, i Rusija na sve to odgovara adekvatnim potezima, jer izlazak Amerike iz sporazuma o evroraketama praktično ruši celokupnu dosadašnju strukturu nuklearnih limita i dogovora, ali je, na jedan način, poremetio i konvencionalni balans moći u Evropi. I tu dolazimo do pitanja: ko je jači u Evropi, NATO s Amerima ili Rusi?
Naime, nekada su Sovjeti, čija je taktika prodora oklopnih snaga bila slična nemačkom "blickrigu", imali na centralnom evropskom frontu tenkovsku prednost u odnosu 2,3 : 1. U to je vreme Zapadna Nemačka, široka samo 150 milja i čije je stanovništvo i industrija uglavnom koncentrisano blizu granice s Istočnom Nemačkom, imala manju pozadinu za manevar nego što je imala Francuska 1940. godine, pa nije mogla na klasičan način da menja prostor za vreme. To isto danas važi i za baltičke države, one ne mogu, ni u kojem slučaju, menjati prostor za vreme u slučaju sukoba sa Rusijom. U jednom takvom scenariju sve NATO snage koje bi se tamo našle bile bi zarobljene u roku od 48 sati jer je takva geografija. Bila bi to surova repriza Ardena. Pogotovo što u baltičkim zemljama žive i Rusi...
Naravno da će Moskva zvanično negirati da ima bilo kakve agresivne namere prema tom prostoru, no jedno je situacija u miru, a drugo je ako NATO nametne Rusiji vojni izazov i dođe do sukoba. Šta bi bilo posle Ardena na Baltiku, to niko ne zna, ni u SAD ni u Rusiji. Razloga za to ima mnogo. Stari problem sabiranja krušaka i jabuka, raznovrsne projekcije mogućih ratnih scenarija, neizvesnost u pogledu toga koliko mobilišu političke odluke, istorijska nepouzdanost kada je u pitanju otklanjanje ratne opasnosti čak i kada su konvencionalne snage potpuno izjednačene, preuzimanje rizika ili ne, dugogodišnje oštre nesuglasice među zapadnim stratezima u pogledu matematičkog "modela Lančester", koji se rutinski koristi u kompjuterskim projekcijama ratnih igara. I na kraju, veoma je sporno pitanje šta znače grube brojke kada je naoružanje u pitanju. Tu su i mogući frontovi sudara NATO-a i Rusa, od fronta na Baltiku, centralnoevropskog, do fronta na jugu Ukrajine.
Nakon raspada Sovjetskog Saveza i Varšavskog ugovora, Moskva je izgubila određenu kvantitativnu prednost u odnosu na NATO, ali je dolaskom na vlast Vladimira Putina to sada nadoknađeno. Osim toga, kvantitet ništa ne govori o kvalitetu, štaviše kvantitet i kvalitet imaju različite uloge u zavisnosti od toga da li se primenjuju na napad ili na odbranu. U nekadašnje vreme napadaču je bila potrebna lokalna prednost od 3:1 da bi bio siguran u pobedu nad pripremljenim protivnikom. Danas niko nije siguran da će tehnološki razvijeno konvencionalno oružje poštovati ista pravila. Standardni "model Lančester" postavlja nižu proporciju nego što je 3:1, pretpostavlja da će odbrana izdržati ako napadač ima lokalnu superiornost od samo 1,4:1.
Jednačina postaje još komplikovanija ako uzmemo u obzir faktore obuke, inicijative oficira, moral, pouzdanost saveznika, komande i komunikacije, transportne kapacitete, demografske trendove, vojne budžete... Tu je i praktična nemogućnost "stending start" napada, jer napadu ipak prethodi nekakva priprema i raspoređivanje snaga na terenu. Dilema je i da li bi sudar NATO-a i Rusa bila "nestabilna bitka", kao "blickrig", ili "stabilna bitka", kao iračko-iranski rat?
Vladimir Putin nije megaloman poput Brežnjeva, niti pozer poput Hruščova i Gorbačova, on samo upozorava Zapad da bez obzira na koristan strah od nuklearnog holokausta, dalje vojno opkoljavanje Rusije može izazvati sećanje, u čisto vojnom smislu, na Ardene 1940, Mađarsku 1956, Čehoslovačku 1969, Avganistan 1979...
(Kurir.rs/Politika)